Перитонитис - клиничка слика, дијагноза и лечење

У клиничкој слици перитонитиса доминира јак абдоминални бол који се појачава при покретању и кашљању па болесник мирно лежи. Услед надражаја дијафрагме јавља се бол у рамену. Често се јављају и повраћање, подригивање и штуцање.

Код оваквог пацијента телесна температура је повишена, присутна је тахикардија и отежано дисање. Развија се хипотензија и пацијенти су олигурични и анурични. У даљем току стања развија се "facies Hippocratica" где је лице уплашено, сиво беле боје, упалих очију и зашиљеног носа. Језик је сув и обложен. Због настанка илеуса накупљају се гасови (метеоризам) те је трбух дистендиран.
Прегледом пацијента уочава се болна осетљивост и јака напетост трбуха. Присутан је дефанс мускулатуре – трбух тврд као даска. Блумбергов знак је позитиван (ако се јагодицама прстију дубоко палпира трбушни зид, а затим рука нагло дигне јави се јак абдоминални бол и трзај пацијента). Трбух је болно осетљив на перкусију. Аускулатацијом трбуха не чује се перисталтика.
Покретљивост трбуха током дисања изостаје. Дигиторектални преглед показује болну осетљивост Дaгласовог простора.

Након анамнезе и физикалног прегледа потребно је урадити потпуну лабораторијску обраду. Присутни су убрзана седиментација, леукоцитоза, неутрофилија, повишење амилаза у серуму и урину (панкреатитис), вредности урее (процена хидрације и функције бубрега), електролитни дисбаланс, вредности протеина. Ниво прокалцитонина одређује степен инфламаторне реакције.
Његове вредности могу помоћи у идентификацији абдоминалне сепсе. Осим лабораторије потребно је урадити и нативни снимак абдомена у стојећем или косом положају. На овом налазу можемо видети присуство ваздуха – пнеумоперитонеум (налаз ваздушног српа испод дијафрагме) што указује на перфорацију абдоминалног шупљег органа. То је најчешће желудац. Осим ваздуха можемо видети и хидроаероичне нивое у цревима што указује на накупљање течности и гаса у цревним вијугама (илеус).
Пре појаве нивоа јавља се звучни феномен бућкања који је веома осетљив знак за илеус. Ваздух се може накупљати и под дијафрагмом. У дијагностици можемо користити још и ултразвук и ЦТ, извршити парацентезу.

Конзервативно лечење укључује пласирање назогастричне сонде, примену инфузије, трансфузије, антибиотике. У зависности од врсте узрочника у терапији могу се примењивати и пеницилини. Пацијент се поставља у положај где је лагано уздигнут са савијеним коленима како би се гној накупљао у најнижим деловима трбуха и смањио притисак на плућа и релаксирао абдомен. Терапија примарног и терцијарног перитонитиса најчешће није хируршка, док се секундарни перитонитис хируршки лечи. Хируршки принцип подразумева уклањање извора инфекције, редукцију бактеријске контаминације и страног садржаја из перитонеалног простора и превенцију перзистентне или рекурентне интраабдоминалне инфекције. Компликације перитонитиса су интраабдоминални апсцеси, апсцеси јетре, настанак адхезија – прираслица које касније могу узроковати механички илеус.

Више о перитонитису и етиопатогенези перитонитиса прочитајтеОВДЕ

Teкст на основу извора уредила др Ивона Миленковић,
Извор:
"Максимовић Ж. Хирургија, уџбеник за студенте, Медицински факултет у Београду, 2013."
Датум: 28.6.2024.