Акутни полирадикулонеуритис (Гилен Бареов синдром)

Гилен Бареов синдром је неуролошки поремећај у ком имунолошки систем напада сопствена ткива периферног нервног система. Може се развити у неколико сати, или дана, али најчешће се развија током неколико недеља. Степен највеће мишићне слабости уобичајен је у прве две недеље након што се симптоми појаве, а до краја треће недеље 90% пацијената осећа највећу слабост.

Гилен Бареов синдром спада у групу аутоимуних поремећаја у којима организам не препознаје сопствена ткива. Мијелински омотач који окружује нерве је главна мета напада антитела. Кад је мијелински омотач оштећен или уништен, нерви не могу преносити сигнале и мишићи губе способност одговора. Подједнако и мозак прима мање информација о остатку тела, што све резултује неспособношћу осећаја додира, температуре, бола...

Тачан узрок Гилен Бареовог синдрома није у потпуности познат. Ако је овој болести претходила инфекција, могуће да имунолошки систем мијелински омотач препознаје као страно тело па га напада. Такође, могуће је да вируси оштећују способност имунолошког система да разликује своје од страних ткива. Гилен Бареов погађа људе сваког узраста и оба пола пођеднако.

Иако је настанак овог синдрома нагао и неочекиван, опоравак најчешће није нимало брз. Око 30% пацијената још осећа слабост након три године, а 3-5% пацијената може поново добити мишићне слабости много година након првог напада.

Знаци и симптоми који могу разликовати Гилен Бареов синдром од других поремећаја укључују следеће:
-симптоми се јављају на обе стране тела
-симптоми се јављају брзо - у року од неколико дана
-рефлекси се обично губе
-ликвор (мождана течност) садржи више протеина него обично

За тачну дијагнозу потребан је детаљан преглед лекара специјалисте неурологије.

Анализа крви са освртом на аутоантитела је важан фактор. ЕМГ (електромионеурографија) показује смањење спроводљивости кроз нерве и користи се више да се одреди у ком степену је наступило оштећење и да се постави референтна тачка за терапију.

Не постоји лек против за Гилен Бареов синдром. Ипак, постоји терапија која умањује тежину болести. Плазмафереза (измена плазме) и високе дозе имуноглобулина користе се у тежим случајевима овог синдрома.
* Плазмафереза – крв се вади из тела и прерађује тако да се црвена и бела крвна зрнца одвајају од плазме. Након тога се крвна зрнца враћају болеснику без плазме, коју болесник брзо надомести.
* Високе дозе имуноглобулина – венским путем се дају имуноглобулини – протеини које имунолошки систем користи за одбрану.

Лечење синдрома се углавном састоји у одржавању функција болесникова тела док се његов нервни систем не опорави. Потреба за савременом технологијом и сталним проматрањем и спречавањем компликација разлог су зашто се овај синдром лечи у болници. Базира се на смањењу симптома док не наступи опоравак. Ово може захтевати стављање пацијента на апарат за вештачко дисање и лечење на одељењу интензивне неге. Чим се болесник почне опорављати, треба почети са физикалном терапијом.

Психичке промене болесника са овим синдромом су честе. Пацијент су често депресивни и раздражљиви и потребна је адекватна терапија свих ових пратећих симптома.

Текст на основу извора уредила Ивана Стојменовић, медицинска сестра
Општa болницa Панчево

Извори:

http://www.simptomi.rs/index.php/bolesti/14-neurologija-bolesti-nervnog-sistema/394-misicna-slabost-misica-polineuropatija-gilen-bare-gilen-bareov-sindrom-paraliza-zapaljenje-nerava-upala-periferni-nervi-autoimuni-simptomi-medicina-zdravlje-lekar-trudnoca-bolesti-ishrana-dijeta-dijagnoza-uzrok-posledica-lecenje-terapija-beograd-srbija
https://zdravlje.eu/medicina/neurologija/guillain-barre-sindrom/