Епилептички напад

Епилептички напади представљају један од основних симптома (знакова) којим мозак реагује када је надражен или оштећен различитим ноксама. Епилептички напади су најчешће симптоми хроничне неуролошке болести епилепсије, али се такође често јављају као симптоми других поремећаја који привремено надражују мозак. Епилептички напад може да се изазове код сваке особе уколико је јачина провокације довољна.
Под епилепсијом се подразумева хронично неуролошко обољење које се карактерише спонтаним понављањем напада услед повременог, изненадног локалног пражњења сиве масе. У пракси то значи да се под епилепсијом по правилу подразумева стање после 2 или више епилептичких напада. За разлику од тога, провоциране епилептичке нападе изазивају акутне симптоматске лезије које делују на здрав мозак. То могу бити мождани удар, менингитис, траума или су напади провоцирани деловањем системских, метаболичких, токсичних и других штетних фактора који делују епилептогено (висока температура, хипогликемија, хипоксија, алкохол, кокаин, неспавање...)
Типични начин јављања подразумева нападе који се испољавају повремено (интермитентно), нагло (пароксизмално), неочекивано (изненадно) и који упркос кратком трајању (до неколико минута) максимално исцрпе болесника, због чега се накнадно сатима и данима опоравља. Садржај епилептичког напада може да буде било који телесни, психички или неуролошки симптом.

Класификација типа напада
Оптимално лечење пацијента са епилептичким нападом зависи од одговарајућег типа напада. Они се могу категоризовати као генерализовани и фокални (жаришни). Генерализовани напади се одликују поремећајем свести и обостраним ,најчешће симетричним моторним симптомима,као и обострано синхроним и симетричним ЕЕГ пражњењем, без видљивог жаришног почетка. Постоји више врста генерализованог напада:

А) Генерализовано тоничко – клонички (ГТК, ранији назив grand mal,као велики напад) обично почиње нагло, без упозорења, ретко уз продромалне симптоме и знакове у часовима који претходе нападу. Напад има неколико фаза : 1) тоничка фаза траје 10-20 секунди, почиње губитком свести и наглим падом (уколико пацијент стоји) уз тоничку контракцију мишића целог тела. Спазам дисајних и мишића ларинкса на почетку доводи до настанка гласног крика (иницијални крик). Због престанка дисања пацијент постаје цијанотичан. Повећање симпатичког тонуса доводи до повишења крвног притиска, тахикардије и ширења зеница (мидријазе). Јавља се саливација, а због контракције мишића вилице, од пљувачке се ствара пена и често долази и до угриза језика. 2) Клоничка фаза се наставља на тоничку и траје 20-30 секунди. Јављају се краткотрајни и снажни флексиони трзаји свих мишића. Цијаноза, мидријаза и повишен крвни притисак се одржавају. Угризи језика и умокравање је најчешће у овој фази, док је невољна дефекација ретка. 3) Постиктусна фаза настаје после клонусних трзаја. Иако се дисање успоставља, вегетативни поремећаји се и даље одржавају и контакт са болесником се не успоставља.Сви мишићи су опуштени. Обилна саливација узрокује стридорозно дисање и парцијалну опструкцију дисајних путева. После неколико минута долази до постепеног опоравка свести уз потпуну амнезију за напад. Постиктусно помућење свести може трајати и сатима. После тога се болесници жале на главобољу, замор и болове у мишићима који могу трајати сатима.

Б) Апсансни напад (франц. absence : одсутност) каратерише се изненадним краткотрајним прекидом свести без губитка постуралне контроле. Напади трају кратко (5-15 секунди), свест се враћа брзо као што је брзо и прекинута, без постикталне конфузије. Они су обично праћени дискретним моторним знацима као што су брзи покрети трептања, жвакања или клонички покрети руку (прости апсанси), ређе аутоматизмима (сложени). Они представљају главни облик напада код 15-20% деце са епилепсијом.

Ц) Атонични напади се карактеришу краткотрајном кризом свести и наглим губитком постуралног мишићног тонуса у трајању од 1 до 2 секунде. Болесник пада, уз опасност од повређивања. После не постоји постиктална конфузија.

Д) Миоклонички напади одликују се наглим краткотрајним мишићним контракцијама које у виду трзаја захватају одређени део тела, или су обострани и захватају цело тело, без поремећаја свести.

Фокални(жаришни) напади могу бити прости и сложени. а) Прости фокални напади изазивају моторне, сензитивне, сензорне, вегетативне или психичке симптоме, уз очувану свест и очувану способност комникације са околином. Моторни напади су најчешћи облик и манифестују се реципрочним трзајима мишића агониста и антагониста у делу тела на супротној страни од ЕЕГ пражњења у малој зони коре мозга. Они могу да остану ограничени на један део тела или да се постепено шире на друге делове, и ова појава се зове Џексонов моторни марш.Поред поремећаја моторних функција код једноставних фокалних напада може доћи до измене чулних ( поремећај раавнотеже, вртоглавица, видне, слушне, мирисне, густативне халуцинације), аутономних (мучнина, црвенило, знојење, палпитације, нагон за мокрење), емотивних (страх, туга, бес), когнитивних (деперсонализација, присилне мисли, панорамска сећања, осећај познатог – deja vu), и др. функција. Аура је једноставан фокални напад , а термин аура се користи ако после њега следи прогресија напада ка комплексном фокалном или секундарном ГТК. Б) Комплексни (сложени) фокални напади се одликују нарушеном свешћу и аутоматизмима. Напади обично почињу ауром уз очувану свест, а потом се свест мути, што је праћено невољним аутоматизмима (жвакање, мљацкање уснама, гутање, покрети рукама). После напада пацијент је обично збуњен током неколико секунди, минута или ређе часова.Клиничка слика сложених фокалних напада је веома разнолика, па треба имати у виду да епизоде бизарног и атипичног понашања могу представљати епилептички напад. Постоје и ц) фокални напади са секундарном генерализацијом (фокални напади на које се наставља ген.напад ,обично ГТК).

Епилептички статус преставља стање у којем епилептичка активност је присутна више од 30 минута. У практичном смислу, и 5 мин трајања јендног или више напада је довољно да се стање сматра суспектним статусом и да се примени лечење. Код 65-75% пацијената етиологија статуса може да се утврди, док код осталих остаје непрепозната. Иницијални статус се јавља као прва епилептичка манифестација у животу и има обично лошију прогнозу и по правилу је изазван неким новим често акутним симптоматкисм узроком као што су инфаркт, траума, апсцес или тумор мозга, тромбоза можданих вена, енцефалитис, менингитис, субарахноидално крварење,...

Дијагностика епилептичких напада се обавља путем ЕЕГ-а. Откривање епилептиформне активности за време напада чини дијагнозу сигурном, тј.искључује друге биолошке узроке пароксизмалног поремећаја. Уколико хиперактивност групе неурона захвати већу површину коре мозга као код генерализованих напада, она се лакше регитрује на ЕЕГ-у, међутим код фокалних напада површина коре захваћена пражњењем је често мала или топографски неприступачна, што резултује одсуством икталних ЕЕГ промена. Епилепсију као хроничну болест одликују ЕЕГ промене које се јављају и ван напада (интериктално) које указују на склоност да се напади спонтано понављају. Поред тога, одсуство ЕЕГ промена не искључује клинички постављену дијагнозу епилепсије, јер је код 15-50% пацијената са епилепсијом ЕЕГ нормалан.

Лечење епилептичких напада
Епилептички напади могу бити узроковани разним болестима, поремећајима чије лечење или уклањање представља каузалну терапију и не мора укључити примену антиепилептичких лекова - АЕЛ (уклањање лезија који доводе до напада – тумори, апсцеси, АВ малформације, регулација метаболичких поремећаја, прекид узимања лекова и наркотика који изазивају напад...). Примена АЕЛ представља главни облик лечења већине болесника са епилепсијом. Терапијска одлука и избор АЕЛ зависе од врсте напада и типа епилепсије. АЕЛ се уводи тек после 2 или више непровоцирана епилептичка напада. Такође је важно избегавање фактора који могу провоцирати напад (лишавање спавања, замор, стрес, алкохолна пића, фебрилност...) и специфичних стимулуса (изложеност треперавој светлости, бука, и др). Помоћ пацијенту у ГТК нападу подразумева: уклонити из околине пацијента све предмете који би могли довести до повреда, поставити испод главе неки мекан и раван предмет,олабавити оковратник или кравату, након престанка конвулзија поставити пацијента у бочни кома положај, не стављати никакве предмете у уста пацијента у циљу спречавања угриза језика, не покушавати силом отварати уста у току напада, проверити у пацијентовој одећи документ о могућој болести, проверити тачно време почетка напада ради оријентације о трајању, причекати на месту догађаја док пацијент не дође свести, понудити помоћ или сходно потреби позвати стручну медицинску помоћ.

Текст на основу извора уредила др Ана Станојевић, Општа болница Панчево.

Извори:
Неурологија, Универзитет у Београду , Владимир Костић , 2007.
https://www.plivazdravlje.hr/aktualno/clanak/16150/Epilepsija-pomoc-i-samopomoc.html