Прогресивна супрануклеарна парализа

Међутим при праћењу њене инциденце и преваленце у последње време је уочена повезаност са одређеним генским предиспозицијама. Одређени облици могу бити генетски повезани са мутацијама у генима за протеин тау. Карактеристична је за старију животну доб те се обично јавља након 60. године.

Фенотипска презентација болести разликује се међу болесницима зависно који део мозга је патолошки захваћен. Иако се дефинитивна дијагноза доноси на темељу неуропатолошког прегледа, то јест након смрти пацијента, током живота кључну улогу има МР ендокранијума, неуролошки детаљан преглед и опширно узета анамнеза. Што се тиче МР-а ендокранијума, може показати атрофију у средњем мозгу са очувањем понса дајући изглед знака „Мики Мауса“. Врло често се може заменити са другим неуродегенеративним болестима као што су Паркинсонова болест, ФТ деменција и Алцхајмерова болест.

Почетни симптоми болести у најчешћем случају су губитак равнотеже, ударање у предмете, у људе и падови. Врло често код ових пацијената се може уочити апатија, дезинхибиција, анксиозност и дисфорија. Такође, неки пацијенти имају нејасан говор, отежано гутање, потешкоће у померању очију, посебно у вертикалном правцу.

Што се тиче лека, није познат лек за ПСП. Врло често могу одреаговати на Леводопу или Амантадин. ПСП пацијенти се обичну упућују на физикалну терапију за проблеме са равнотежом и ходањем. Због прогресивне природе ове болести, сви појединци на крају изгубе способност ходања и мораће да пређу на коришћење инвалидских колица. Често следи тешка дисфагија. Нажалост у најчешћим случајевима заврши се смртним исходом.

Текст на основу литературе преуредила др Маријана Маринковић, лекар Одељења Неурологије, Опште болнице Панчево

Извор:

Literatura: Golbe, Lawrence (2014.) Progressive Supranuclear Palsy

фотографија преузета са сајта Радио Телевизије Србије:
https://www.rts.rs/radio/radio-beograd-2/5480368/neurotransmiteri-i-nervni-sistem.html