STAPHYLOCOCCUS AUREUS (ЗЛАТНИ СТАФИЛОКОК)

Staphylococcus aureus - златни стафилокок је Грам - позитивна округла бактерија. Факултативно је анаеробни организам. Непокретан је и не ствара поре.
Стафилококи су добили име по томе јер ставрају гомилице попут грозда. Каталаза је позитиван, а оксидаза негативан. Врло брзо ствара отпорност према свим антибиотицима. Тако да се убрзо након примене неког антибиотика, створе и отпорни сојеви. Међу неспорогеним бактеријама стафилококи су најотпорнији на неповољне услове околине, али су осетљиви на све дезинфицијенсе који су данас у болничкој употреби.

Пут преношења стафилокока
Преноси се додиром и капљично, обично је преносилац здрава особа.
Природно му је пребивалиште човекова кожа, а може се наћи и на слузокожи и у цреву као пролазна флора. Након порођаја стафилокок насељава кожу и вестибулум носа новорођенчета, слузницу носног дела ждрела и често дигестивни тракт и вагину, а код многих остаје трајно. У случају оштећења коже или слузнице, стафилококи доспевају у ткиво и изазивају локалну инфекцију. Присутни су и на предметима опште употребе, али и у млеку и другим прехрамбеним производима, где најчешће доспевају преко човекових руку.

Патолошки (медицински) значај
Типични облици стафилококних инфекција су локалне инфекције на кожи ( фурункул, карбункул, импетиго, целулитис), а врло честе су и постоперативне инфекције хируршких рана и опекотина и инфекције дојки након порођаја.
Из сваког локалног жаришта инфекција се може ширити лимфом или крвљу по целом телу и изазвати сепсу и удаљену гнојну упалу било где у организму. При ширењу инфекције често настаје остеомијелитис дугих костију и ендокардитис. Стафилококи могу изазвати и тешку упалу плућа код оперисаних болесника или као компликацију вирусне респираторне инфекције, нарочито грипа и гнојног менингитиса.

Стафилококна пнеумонија - редовно се развија после акутне вирусне респираторне болести, а код мале деце директном инхалацијом узрочника без претходне вирусне инфекције. Може настати и као последица дисеминације из гнојног жаришта. Клиничка слика почиње нагло са скоком температуре, језом, дрхтавицом, болом у грудима, продуктивним кашљем са пурулентно-хеморагичном експекторацијом, диспнејом (отежано дисање), цијанозом (модра пребојеност).

Стафилококне инфекције коже - бројне су инфекције: импетиго, пемфигус новорођенчета, фоликулитис, фурункул, карбункул, флегмона, апсцес, целулитис и др. Као једна од најтежих клиничких манифестација стафилококне инфекције наводи се малигна стафилококција лица, која представља перакутну септикемију са локализацијом примарног огњишта на горњој усни или носу (фурункул или фоликулитис). Клиничком сликом доминира запаљенски процес на лицу у виду отока загасито црвене боје који личи на еризипел на половини лица. Очна дупља је у целини отечена и потиснута напред. Уколико инфекција прогредира настају менингеални знаци, парализа покретача очних јабучица и знаци генерализоване сепсе.

Импетиго - у највећем броју случајева импетиго се јавља у облику следећих ефлоросценција: гнојни мехури који пуцају, настајање ерозија на кожи, појава круста и на крају излечење дефекта на кожи. Код булозног типа, мехурићи нису тако ситни, већ су већи - до 2 цм, може проћи више времена док се не пробију и почну сушити. Такве промене могу трајати и до 3 дана. Након пуцања мехура настаје ерозија и зелено-смеђа круста. Промене се налазе на лицу, иако се могу наћи и на другим деловима тела. Промене пролазе без заостајања ожиљака. Болест пролази као акутна, а спонтана санација може наступити за 2-3 недеље. Прогноза болести је најчешће добра.

Фурункул - фурункули могу бити локализовани било где на кожи изузев на длановима и табанима. Микротраума, трење, мацерација, као и неке пруригинозне дерматозе (атопијски дерматитис, скабијес, педикулоза) погодују настанку фурункула. Обољење обично почиње као фоликулитис одакле инфекција продире у дубину фоликула и његову околину. Манифестује се болним дермохиподермалним инфилтратом (нодусом), чврсте конзистенције са кожом која га прекрива, интензивно еритематозном (црвеном), глатком, сјајном и топлом. Инфилтрат се може ресорбовати али чешће долази до централне некрозе (изумирања) која се манифестује размекшавањем и флуктуацијом. На површини формира се некротични чеп. Под притиском гноја некротични чеп бива истиснут, након чега се гној спонтано дренира. Регионалне лимфне жлезде су увећане и болне. Фурункул зацељује ожиљачно.
Учестала појава већег броја фурункула на кожи у току више месеци и година назива се фурункулоза. Честа је код особа са шећерном болешћу и са смањеном општом отпорношћу организма.

Микробиолошка дијагностика
За изоловање се користе брис грла, носа, спутум, брис кожне промене, крв и др. Дијагноза се поставља на основу микроскопских, културелних и биохемијских особина.

Лечење
Лек избора су високе дозе пеницилина , цефалоспорини 3. генерације, клиндамицин и др. Код кожних обољења лечење је опште и локално. Антибиотици се ординирају пер ос или парентерално, најбоље према антибиограму. Локално је обавезно прање коже топлом водом и сапуном или благим калијумперманганатом. У почетку болести болесну површину треба загревати (дијатермија) да би брже дошло до демаркације. Уколико дође до перфорације неопходно је прање дезинфицијенсима и заштита околне здраве коже, уз свакодневно превијање до излечења.
Површинске инфекције се лече локалном применом топлоте, гермицидним сапунима и добром хигијеном. Апсцес инцизириати и дренирати. Код постојања системских симптома дају се исти антибиотици.

Извор: стетоскоп.инфо
датум: 4.12.2023.