УРИНАРНЕ ИНФЕКЦИЈЕ КОД ДЕЦЕ

Инфекције уринарног тракта су честе у детињству. Могу се јавити код свих узраста деце и захватити различите делове уринарног система. Чешће су код девојчица него код дечака, а према узрасној групи су најчешће код деце до 5 година живота.

Уринарни систем се састоји из: два бубрега – органа који стварају урин (мокраћу) која се преко два уретера излучује у мокраћну бешику. Из мокраћне бешике урин напушта организам преко уретре (мокраћне цеви). Уретра се разликује код дечака и девојчица по дужини и околним структурама, што је од битног значаја за начин настанка инфекције.

Уринарна инфекција настаје када бактерије доспеју у урин. Урин је у нормалним околностима стерилан, тј. не садржи бактерије нити друге микроорганизме. Већина уринарних инфекција је изазвана бактеријама које чине нормалну флору црева ( Ешерихија Коли , Ентеробактер , Клебсијела, Протеус). Ове бактерије су нормални становници црева, али ако се нађу у уринарним путевима изазивају инфекцију. Код девојчица близина отвора уретре и црева олакшава пут овим бактеријама. Такође, уринарне инфекције су честе код деце која имају неку аномалију (најчешће везикоуретерални рефлукс који доводи до враћања урина из мокраћне бешике ка бубрезима) или дисфункцију у уринарном систему (непотпуно пражњење мокраћне бешике). Опстипација такође може да буде фактор ризика за настанак уринарне инфекције.

Клиничка слика уринарне инфекције зависи од узраста, пола, локализације, присуства анатомских и функционалних фактора ризика и претходних инфекција. Бебе и деца до 3 године могу да испољавају низ различитих симптома. На уринарну инфекцију у овом узрасту треба посумњати када дете има следеће симптоме: повишена температура, плачљивост и раздражљивост (стиче се утисак као да дете нешто боли), лоше опште стање, одбијање оброка, поспаност, безвољност, слабије напредовање у телесној тежини (новорођенче и одојче), повраћање, пролив, промена мириса и боје урина, ојед у пеленској регији који се понавља и дуго траје.

Код инфекције мокраћне бешике (циститис) температура ретко прелази 38,5C, док је код инфекције бубрега (пијелонефритис) температура висока (преко 39C). У узрасту од 3 до 5 година симптоми некад подсећају на гастроинтестиналне тегобе. Код деце узраста 5 и више година јављају се следећи симптоми: пецкање, бол при мокрењу или у пределу мокраћне бешике, учестали нагон за мокрењем, умокравање, промена боје и мириса урина.

Уринарна инфекција дијагностикује се следећим анализама: анализа урина са седиментом и уринокултура. Урин предат за ове анализе требало би да буде из истог узорка. У урину морају постојати елементи који потврђују уринарну инфекцију: већи број еритроцита (преко 5), леукоцита (преко 10), доста бактерија, понекад нитрити.

У уринокултури треба да буде изоловано више од 100 000 бактерија у милилитру да би потврдили постојање уринарне инфекције. Уколико се у налазу открије више врста бактерија, то обично указује да је узорак контаминиран и мора да се понови анализа. Зато је битно правилно узети узорак урина. Код деце која носе пелене, узорак се узима кесицом која се залепи на кожу спољашњег отвора уретре. Потребно је претходно опрати дете. Чим дете пишки, узорак треба однети у лабораторију. Код веће деце узорак се узима у стерилну бочицу, први јутарњи урин, средњи млаз (пустити да први млаз урина отече у њц шољу). Понекад је потребно урадити и додатне анализе, крвну слику са леукоцитном формулом и ЦРП.

Након доказане и прележане уринарне инфекције, саветује се да се уради ултразвучни преглед уротракта. Уколико се овим прегледом покаже присутво одређених аномалија, потребно је да дете прегледа дечји нефролог или уролог.

Терапија уринарних инфекција је антибиотска. Код сумње на уринарну инфекцију, након клиничког прегледа и лабораторијских анализа чији резултати указују на бактеријску инфекцију (ККС+ЛФ, ЦРП, анализа урина са седиментом), може се до стизања резултата уринокултуре применити антибиотик широког спектра дејства. Након стизања резултата уринокултуре, антибиотска терапија се у зависности од антибиограма може кориговати. Антибиотска терапија траје 10 дана. Симптоматска терапија се примењује код повишене темературе давањем лекова за снижавање. Саветује се и повећан унос течности.

Након антибиотске терапије, после минимум 3 дана од завршетка, потребно је из истог узорка урадити контролну анализу урина са седиментом и уринокултуру.

Превенција појаве уринарних инфекција се спроводи адекватним одржавањем хигијене урогениталне регије. Ово се нарочито односи на девојчице, које имају кратак пут до мокраћне бешике због кратке уретре. Од малена их треба учити да се бришу од уретре према чмару, правилно и редовно. Хигијену треба одржавати благим средствима за хигијену чија пХ вредност одговара pH вредности интимне регије. На тај начин се одржава нормална флора у гениталној регији која спречава бактерије да иду према мокраћној бешици и бубрезима. Препоручује се ношење памучног веша. Саветује се и редовно и потпуно пражњење бешике.

Извор: стетоскоп.инфо
датум: 17.3.2022.