14. мај – Светски дан борбе против хипертензије

Светски дан борбе против хипертензије обележава се 14. маја широм света са циљем да едукује и пробуди свест јавности о значају редовног мерења крвног притиска, како би се хипертензија правовремено дијагностиковала и лечила.

Према подацима Светске здравствене организације, сматра се да трећина попуплације болује од хипертензије. Иaкo сe прoблeм пoвишeнoг крвнoг притискa рaниje вeзивao зa стaриjу живoтну дoб, зaбрињaвajућe je дa свe вишe млaдих људи имa хипeртeнзиjу. Вeлики удeo у тoмe имa свaкoднeвни стрeс, кao и нeздрaви живoтни стилoви - висoкoкaлoриjскa и висoкoпрeрaђeнa хрaнa сa вeликим прoцeнтoм сoли, гojaзнoст, нeдoвoљнa физичкa aктивнoст, пушeњe, aлкoхoл, свe чeшћe кoнзумирaњe eнeргeтских нaпитaкa. Oвa чињeницa трeбaлo би дa шaљe jaсну пoруку здрaвствeним прoфeсиoнaлцимa дa свoje нaпoрe и дeлoвaњe усмeрe кa примaрнoj прeвeнциjи, oднoснo кa oним пoпулaциoним групaмa кoje joш имajу прoстoрa дa мeњajу свoje нaвикe, тe тaкo ризик зa нaстaнaк хипeртeнзиje и пoслeдичних тeжих пoрeмeћaja здрaвљa, свeду нa минимум.

Хипертензија представља хронично повишен артеријски притисак изнад 140/90 ммХг. Ово обољење представља један од главних фактора ризика за настанак атеросклерозе и последичне кардиоваскуларне, цереброваскуларне и бубрежне болести, које су међу водећим узроцима морбидитета и морталитета, како у нашој земљи, тако и у већини развијених земаља. Постоји неколико врста хипертензије: примарна (есенцијална) хипертензија, секундарна хипертензија, хипертензија белог мантила, резистентна хипертензија, радно зависна хипертензија и малигна хипертензија. Два облика која су посебно важна јесу примарна и секундарна хипертензија. Примарна хипертензија је непознатог узрока у 95% случајева, а секундарна хипертензија (5%) је познатог узрока. Улогу у настанку примарне хипертензије имају генетика, неурохуморални систем, стрес, гојазност, пушење, алкохол, физичка неактивност, раса и старост. Што се тиче секундарне хипертензије, зависно од узрока, разликујемо следеће облике : хипертензија бубрежног порекла, ендокрина хипертензија, кардиоваскуларна хипертензија, хипертензија узрокована лековима и неурогена хипертензија. Малигна хипертензија се јавља у око 1 % хипертоничара и представља хитно стање које се мора одмах лечити.

Дијагноза хипертензије поставља се на основу анамнезе, физикалног прегледа и лабораторијских налаза крви и урина. Анамнеза нам може дати податке о хипертензији у породици, начину исхране или појави симптома и тако омогућује податке о факторима ризика или симптомима који нас упућују на хипертензију. Физикални преглед је углавном уредан, oдступања налазимо код појаве компликација. Обавезно је мерење крвног притиска у више наврата. Преглед очног дна карактеристичан је за постављање дијагнозе хипертензије. Лабораторијски налази који нам могу бити важни код хипертензије : протеини, крв или глукоза у мокраћи, хематокрит, калијум у серуму, креатинин и уреја, глукоза у крви и липидограм. Електрокардиографија односно ЕКГ је индикован код свих оболелих због велике учесталости кардиоваскуларних компликација.

Што се клиничке слике тиче, многи болесници немају никакве сметње, а болест открију случајно на систематском прегледу или тек при појави неких компликација. Од симптома који се најчешће јављају спадају диспнеја, нервоза и раздражљивост, палпитације, вртоглавице, бол у пределу срца, главобоља и зујање у ушима, епистакса и ангина пекторис.

Компликације хипертензије настају онда кад хипертензија траје дуго, те оставља трајне последице на крвне судове појединих ткива и органа што доводи до различитих појава. Погођени органи су најчешће срце (хипертензивна кардиомиопатија), бубрези (бенигна и малигна нефросклероза), периферне артерије (посебно артерије доњих екстремитета) где долази до дисталних некроза и мозак (цереброваскуларни инзулт, енцефалопатија итд.)

Лечење хипертензије подразумева опште и медикаментозно лечење, а лечење секундарне хипертензије зависи од узрока који је до ње довео. Опште мере укључују едукацију болесника и промену начина живота: смањење телесне масе, повећану физичку активност, промену начина исхране, умерену конзумацију алкохола, престанак пушења и смањен унос кухињске соли. Медикаментозно лечење подразумева употребу неколико група лекова попут диуретика, бета блокатора, АЦЕ инхибитора, блокатора рецептора ангиотензина 2, блокатора калцијумских канала, алфа блокатора, антихипертензива са деловањем на ЦНС и вазодилататора.

Текст на основу извора уредио др Октавијан Баба, лекар на Одељењу за пријем и збрињавање ургентних стања , Општа болница Панчево

Извори :
• www.zdravlje.org.rs
• www.ufvojvodine.org
• www.uhsrb.rs
• “Интерна медицина“ – уредник Дамир Михић
• Харисонов приручник медицине (17. издање) – уредници А.Фаучи, Е.Браунвалд, Д.Каспер, С. Хаусер, Д. Лонго, Џ.Џемјсон, Џ.Лоскалцо