СТРАХ ОД СМРТИ И ЛУДИЛА – НЕДОВОЉНО ЛЕЧЕНИ ПОРЕМЕЋАЈИ

Иако живимо у ери неуронауке, у којој помоћу специјалних апарата за скенирање долазимо до значајних података о раду и структури људског мозга, код нас је психичка болест још увек табу тема и нешто што значи срам и обележеност. Последица таквог става је, наравно, погубна за све оне који имају психичке тегобе, обзиром да се касно или уопште не јаве лекару психијатру, те њихова болест прогредира, односно, компликује се и усложњава. Најчешћи мит је да ако постоји било каква психичка тегоба, то аутоматски значи лудило. То је исто толико велика заблуда, као кад би за сваког ко кине или се накашље, за сваког ко има прехладу, бронхитис, па чак и запаљење плућа тврдили да болује од тумора плућа.

На срећу, наведени мит, односно предрасуда, је далеко од истине. Највећи број психијатријских пацијената има тегобе које су такве да представљају његову унутрашњу патњу и нису праћени понашањем које није под контролом. Они знају да се ради о психичким тегобама, док особе које болују од веома озбиљних психичких обољења, иако су се промениле и имају чудна доживљавања, сматрају да су потпуно здраве и да им не треба лечење. Преведено, ако се плашите лудила, највероватније нисте луди, већ процењујете да се нешто са вама дешава и страхујете за сопствено здравље. Тада се обично ради о болесном страху који, ако је толико изражен да утиче на квалитет живота, патњу и смањење функционалности, треба да се лечи. Најчешћи страхови од смрти су повезани са неком тренутном катастрофом. Рецимо, ако осетимо да нам срце прескаче или убрзано лупа - може се јавити страх од инфаркта, или ако нам се заврти у глави и осетимо нестабилност - страх од пада и губитка свести. Чест је и страх од губитка контроле и лудила ако нам се током паничног атака јави и тз. деперсонализација-дереализација где нам околина или ми сами, изгледа чудно, некако другачије и измењено. То је само једна од тегоба које се јављају током јаке емоције, али особе које немају податак да се ради само о непријатном симптому а не преџнаку тешке менталне болести, доживљавају овакве епизоде као најстрашније искуство које су имали у животу. На срећу, све ово пролази након успешног психијатријског третмана.

Страхови од смрти могу бити и мало другачији, попут оних који се јављају код хипохондрије, где особе верују да су оболеле од тешке болести, од које се не умире одмах, него полагано и у великом проценту - попут рака, АИДС-а, хемофилије и сл. Њих је тешко разуверити, јер стално сумљају да су резултати медицинских истраживања који нису пронашли никакво телесно оштећење погрешни, те мењају лекаре и одлазе на бројна испитивања и болничка лечења.

И страхови од лудила се не јављају само код паничног поремећаја, већ се могу видети и код тз. деперсонализационог поремећаја, где у клиничкој слици доминира осећај нереалности. Рецимо, особа има утисак као да јој је тело ваздушасто, као да су јој руке лаке као перо, да свет гледа као кроз стакло, да је као у неком филму и посматрач свега што се око ње дешава а не непосредни учесник и сл. Оно што је суштина је да све ове и још велики број других веома непријатних доживљаја, особа описује са „као да" јер их је веома тешко могуће описати обзиром да су необични и чудни, а све време схвата да је то последица психичког проблема а не реалност. Због овако необичних искуства ретко се одлуче да се јаве лекару, или кад дођу, не дају потатке о томе већ о последичним тегобама - рецимо о страху, поремећају сна, напетости и сл. Овај поремећај спада у групу неуротичних поремећаја.

Иако су све напред наведене тегобе за особу која их има веома непријатне, оне се лече. Успех већи када болест краће траје, односно ако се раније јаве лекару. Због предрасуда и одбијања да се на време јаве лекару - психијатру, многе болести прелазе у хронична стања, када је понекад потребан третман и до краја живота. Да је на време започет третман, те особе би наставиле даље да живе без тегоба или, евентуално, са благим тегобама које их не ремете.
Чак и кад се ради о тешким психијатријским поремећајима, када се на време почне лечење пропадање личности је знатно мање и очуваност функционалности дужа. И код најтежих психијатријских обољења адекватна терапија спречава болничка лечења, појаву неадекватног понашања услед напредовања болести и честа погоршања. Најновија истраживања говоре чак и о могућем заустављању или успоравању процеса код психоза ако се скрати време од појаве првих симптома и почетка третмана.

Извор: стетоскоп.инфо
датум: 29.12.2022.