Срчана инсуфицијенција

Срчана инсуфицијенција је клинички синдром који настаје због поремећаја структуре или функције срца што доводи до неадекватне перфузије ткива. Сматра се да око 2% светске популације болује од срчане слабости.
Најчешћи узроци срчане слабости су исхемијска болест срца (посебно инфаркт миокарда), артеријска хипертензија, примарна дилатативна кардиомиопатија, инфламаторне болести срчаног мишића, урођене и стечене срчане мане, тип 2 диајебетеса и атријална фибрилација.

Патофизиолошки срчана слабост доводи до смањене срчане функције што доводи до пада периферне перфузије што активира неурохуморалне механизме, посебно систем ренин ангиотензин алдостерон и симпатички аутономни систем. Ова активација погоршава додатно миокардну функцију и стварају зачарани круг срчане слабости. Прекид овог зачараног круга је најважнији за успешно лечење срчане инсуфицијенције.

У клиничкој слици типични симтоми су недостатак ваздуха, гушење, смањена толеранција напора, отоци зглобова.
Основне методе у постављању дијагнозе започиње препознавањем симптома и знакова срца, а употпуњује се испитивањима која чине: ЕКГ, радиографија срца и плућа, лабораторијске анализе и ултразвук срца.

Лечење болесника са срчаном слабошћу има за циљ смањење симптома и знакова болести као и продужење живота болесника, смањење броја хоспитализација и морталитета.
Подразумева промене животних навика. Потребно је смањење уноса соли, алкохола као и намирнца богатих засићеним масним киселинама. Препоручени дневни унос течности је 1.5-2 л дневно. Различити облици благе до умерене физичке активности су корисни, те се саветује ходање, вожња бициклом уз постепено повећање трајања активности. Пушење треба укинути.

Главни лекови који се примењују код свих болесника са срчаном слабошћу су инхибитори ангиотензин конвертујућег ензима, бета блокатори, антагонисти минералкортикоидних рецептора и нови лекови из групе АРНИ (валсартан + сакубитрил). Затим ту су и СГЛТ 2 инхибитори који су лекови за дијабетес са диуретским ефектом. Диуретици су главни лекови за смањење симтпома конгесије у акутној фази болести.
Око 50% пацијената може да доживи напрасну срчану смрт. Најефикаснија превенција напрасне срчане срмти је уградња имплантабилног кардиовертер дефибрилатора. Уређаји за ресингронизацију срчаног рада (ресинхронизациони пејсмејкер) се користи у лечењу симптоматске срчане слабости са смањеном ејекционом фракцијом.

Коронарна реваскуларизација миокарда индикована је код пацијената са срчаном слабошћу и ангиозним тегобама. Аортна стеноза или регургитација могу да буду индикација за хирурчким лечењем. Трансплантација срца се примењује код болесника са најтежим степеном срчане инсуфицијенције.
Захваљујући напретку у лечењу срчане слабости постигнуто је побољшање преживљавања али је прогноза и даље озбиљна. Првих 5 година од постављања дијагнозе преживи само 50% пацијената.
Због тога је важно правовремено јављање лекару ради дијагностике, лечења и спречавања прогресије болести.

Текст на основу извора уредио др Милош Свирчев, Општа болница Панчево, Интерно одељење

Извори:
-Интерна медицина – Петар Сеферовић и сарадници