СЕПСА

Сепса је системски запаљенски одговор са постављеном сумњом или доказаним микробиолошким узрочником. Тешку сепсу прати дисфункција једног или више органа.

Синдром системског запаљенског одговора карактерише неколико елемената:

висока температура (преко 38 степени) или снижена температура (испод 36 степени)

убрзано дисање (преко 24 удаха у минути)

убрзан срчани рад (преко 90 откуцаја у минути)

промене у крвној слици са порастом броја леукоцита или снижен број леукоцита

измењено стање свести

Најчешћи узрочници су грам позитивне бактерије, затим грам негативне бактерије, анаеробни узрочници и гљивице (најчешће Кандида). Чести извори ширења су плућа, уринарни тракт, абдомен, кожа, срчани залисци, централни нервни систем и интраваскуларни катетери. Код 20 – 30% пацијената извор инфекције остаје непознат.

Општи симптоми сепсе су фебрилност, грозница, болови у мишићима, промене менталног статуса. Од специфичних симптома карактеришу се кашаљ, искашљавање, отежано дисање и бол у грудима (респираторни симптоми), поремећено мокрење, болно мокрење (уринарни симптоми), мучнина, повраћање, затвор, дијареја, бол у абдомену (гастроинтестинални симптоми), главобоља, укочен врат (неуролошки знаци). Симптоми настале слабости органа су отежано дисање, смањњено мокрење или потпуни прекид мокрења, промене на кожи.

Почетни лабораторијски тестови за постављање дијагнозе су свакако хемокултура, односно културе и бојење других узорака (испљувак, урин, плеурална течност, брис ране). Узорци се узимају пре антибиотске терапије. Хемокултура је позитивна у 20 – 40 % случајева сепсе. Најчешће се изолује једна бактеријска врста мада дешава се да сепсу изазивају гљивице и мешане инфекције. Крвна слика и ЦРП су од посебног значаја као и биохемијске анализе, преглед урина, гасне анализе, испитивање функционалног статуса јетре. Визуелизациона дијагностика ултразвуком, ЦТ - ом и магнетном резонанцом,хируршке дијагностичке процедуре аспирације инфицираних телесних течности, биопсија и дренажа инфицираног ткива као што су апсцеси потврђују извор заразе.

У две трећине случајева сепса настаје код пацијената који имају неку тешку болест. Повећање учесталости обољевања повезано је са старењем становништва, дужим преживљавањем болесника са хроничним болестима, терапијом кортикостероидима и антибиотицима, инвазивним процедурама као што је пласирање катетера и механичка вентилација.

Пацијенти код којих постоји сумња на сепсу морају се брзо терапијски збринути, а уколико је могуће најдуже сат времена од јављања лекару. Прва линија лечења су надокнада течности, електролита, антимикробни лекови широког спектра и то један или више лекова против вероватних бактеријских односно гљивичних узрочника, уклањање и дренажа инфективног жаришта. Интравенском надокнадом течности са 1 до 2 литра физиолошког раствораодржавају се крвни притисак и мокрење. Уколико за то постоји потреба додају се и вазопресорни лекови. Дозе лекова се прилагођавају функијама јетре и бубрега. Од општих мера се примењују стални мониторинг и надокнада кисеоника. Неопходно је контролисати вредности гликемија и превентивно укључити хепарин ради спречавања дубоке венске тромбозе.

Укупна смртност оболелих са сепсом је висока, између 10 и 50%, а лоши прогностички фактори су немогућност да се савлада фебрилност, пацијенти старији од 40 година, болничке инфекције, неодговарајући избор антибиотика, придружене болести.

Текст на основу извора уредила:др Тања Богојевић Лазић, грудно одељење Опште болнице Панчево

Извори:

Харисонов приручник медицине

Брзи клинички водич