Шећер у исхрани

Да бисмо се лакше носили са стресом и умором који су део нашег свакодневног живота, често посегнемо за нечим слатким. Готово одмах осетимо да нам се вратила енергија. Међутим, енергију коју смо брзо добили, исто тако брзо и губимо. Када унесемо шећер долази до наглог повећања нивоа глукозе у крви која се убрзо снижава и тада може да се јави осећај умора, али и жеља за слатким.

Прекомерни унос шећера доводи до гојазности и последично до низа здравствених проблема. Истраживање здравља станосништва Србије 2019. године показало је да је више од половине становништва (57,1%) било прекомерно ухрањено, односно 20,8% гојазно. Забрињавајући је пораст процента гојазне деце који је, за узраст деце 7–14 година, износио 2016. године 2,6% а 2019. године 10,5%. У исхрани деце од најранијег узраста шећери су заступљени у свакодневној исхрани, било да чине ужину било да се уносе после главних оброка. Раније поменуто истраживање је показало да су слатка безалкохолна пића свакодневно, у највећем проценту, користиле особе узраста 15–24 године (18,7%). Навике стечене у детињству везане за унос шећера остају и у одраслом животном добу. Шећер је ретка храна чијим уносом долази до ослобађања допамина, захваљујући коме се ствара  осећај задовољства. Да бисмо одржали тај осећај, уносимо још слаткиша и тако улазимо у зачарани круг.

За наше здравље важно је да имамо уравнотежену, умерену исхрану.  Када кажемо „шећер” обично мислимо на рафинисани бели шећер. Знамо да га има у чоколадама, кексу, али не смемо заборавити да знатне количине шећера уносимо производима којима се шећер  додаје  приликом њихове индустријске обраде. Тако се шећер може наћи у разним умацима, безмасним производима, хлебу, сосовима, намазима, кафама са разним укусима, гранолама. Колико додатог шећера има у разним упакованим производима можемо да видимо читајући декларацију са ознаком нутритивне вредности хране. Уносом природних шећера који се налазе у воћу и поврћу као што je фруктозa или лактоза која је присутна у млечним производима, и уносом житарица од целог зрна можемо обезбедити енергију за цео дан.

Многи који воде рачуна о својој исхрани користе природне заслађиваче уместо обичног шећера. То је у сваком случају здравији избор, с обзиром да су они нискокалорични, имају нижи гликемијски индекс, односно споријe подижу ниво глукозе у крви, a могу бити и извор влакана, витамина као што је нпр. воће. Међутим, и природне заслађиваче као што су мед, јаворов сируп, меласу, треба користити умерено јер је и природни шећер – шећер.

Поред природних, данас су у употреби и вештачки заслађивачи. Ове замене за шећер немају калорије и због тога се често користе у дијетама као замена за шећер а могу се наћи и као додаци у дијетним пићима, жвакама, сладоледима. Вештачке заслађиваче, као и природне, треба користити умерено.

У жељи да из исхране избацимо бели шећер, окрећемо се природним шећерима или вештачким заслађивачима. Њихова понуда на тржишту је велика и лако може да се, у избору одговарајуће алтернативе белом шећеру, погреши. Све недоумице и савете у вези са коришћењем било које врсте шећера и његове улоге у исхрани може вам дати лекар у Саветовалишту за правилну исхрану Института за јавно здравље Србије „Др Милан Јовановић Батут”.

Извор:

https://www.batut.org.rs/index.php?content=2997