РИНИТИС

Ринитис је запаљење носне слузокоже, које се испољава цурењем носа, кијањем или сврабом у носу. Дели се на алергијски, инфективни и друге.

Алергијски ринитиси могу бити сезонски (поленски), који се јављају у време цветања одређених биљака и стални, који трају током целе године.

Инфективни ринитиси се деле на акутне и хроничне.

Узрок настанка
Вируси су најчешћи узрочници акутног ринитиса, док бактерије најчешће изазивају секундарну инфекцију. Од 200 описаних вирусних изазивача овог обољења код скоро половине болесника у питању су риновируси.

- Примарни бактеријски акутни ринитис је редак и углавном се јавља код болесника са ослабљеним имуним системом.

- Хронични инфективни ринитис изазивају специфични организми као сто су "Mycobacterium tuberculosis", "Mycobacterium lepre", "Aspergilus" и др.

У групи осталих ринитиса налазе се неалергијски и неинфективни ринитиси.

Идиопатски ринитис познат и као вазомоторни ринитис последица је хиперреактивности слузокоже носа на неспецифичне узрочнике као што су јаки мириси, дувански дим, издувни гасови, промене спољне температуре и влажности ваздуха;

Професијски ринитис настаје као одговор на инхалацијске агенсе радног места;

Хормонски ринитис одраз је промена на нивоу неких жлезди, у трудноћи, пубертет;

Бројни лекови могу довести до ринитиса;
Врућа или љута храна изазива реактивну ринореју;
Снажне емоције могу да изазову кијавицу.

Клиничка слика
Уз већ описане симптоме, поленски ринитис често прате свраб у грлу, очима и ушима, сузење и оток око очију. У тежим случајевима јављају се главобоља, умор и смањена концентрација. Код сталног алергијског ринитиса испољенија је запушеност носа праћена хркањем, дисањем на уста, док се ређе јављају проблеми с очима.
Акутни ринитис, познат као обичан назеб, почиње гребањем у грлу, потом следи голицање у носу, кијање, секреција из носа, а затим згушњавање секрета и запушеност главног дисајног пута, са малаксалошћу, температуром или боловима у мишићима или без њих. Болест пролази за пет до десет дана.
Већина других ринитиса испољава се класичним знацима ринитиса, а на њих се обично помисли када се искључе алергијски и инфективни ринитиси.

Дијагноза
Дијагноза алергијског ринитиса заснива се на типичној анамнези с алергијским симптомима, позитивној породичној анамнези, типичним алергијским симптомима: кијање и цурење носа мада ови симптоми не морају бити узроковани алергијом, алерголошком тестирању, преглед слузнице и узимање материјала за цитолошка и бактериолошка испитивања. Посебне дијагностичке методе су провокација назалне слузнице специфичним и неспецифичним агенсима, испитивање чула мириса, испитивање проходности носа мерењем протока ваздуха или одређивањем отпора струјању ваздуха у носу.

Педијатријски аспект
Алергијски ринитис често се појављује у детињству.
Акутни алергијски ринитис није уобичајен пре друге године живота, а највећу учесталост има током година у којима дете похађа школу. Поступак лечења деце исти је као и одраслих, али мора се обратити посебна пазња како би се избегле нуспојаве специфичне за ову старосну доб. Код деце, симптоми алергијског ринитиса могу негативно утицати на когнитивно функционисање и успех у школи. Треба избегавати лечење алергијског ринитиса код мале деце оралним и интрамускуларним кортикостероидима.

Терапија
Избегавање алергена решава проблем алергијских ринитиса, али је тешко изводљиво. Тегобе болесника одређују терапију неинфективног ринитиса. Орални кортикостероиди делују на све тегобе. Због штетних ефеката замењују се приближно ефикасним, али неупоредиво безопаснијим инхалацијским кортикостероидима. Орални антихистаминици (анталергени) смањују кијање и ринореју и лек избора су према препорукама Светске здравствене организације. Због бројности узрочника превенција вирусног ринитиса је скоро немогућа. Узимање аспирина ублажава тегобе, али потпомаже ширењу вируса. Капи за нос могу да буду корисне ако се примењују само неколико дана.

Извор: стетоскоп.инфо
датум: 9.5.2024.