Реуматоидни артритис

Реуматоидни артритис (РА) је хронична упала зглобова, непознатог узрока, променљивог тока и трајања, од које болује 0,5-1% светске популације. Три пута чешће погађа жене него мушкарце.

Први симптоми се најчешће испољавају у средњој животној доби, односно од 35. до 65. године живота. Испољава се болом, отоком, укоченошћу и постепеним оштећењем функције зглобова. Знатно смањује очекивано трајање живота, чак и до 15 година. Код већине болесника, РА је тешка болест, током које оштећење зглобова напредује, слаби или се губи способност за рад и самозбрињавање, долази до инвалидности. Директни трошкови због лечења су високи а индиректни трошкови због радне неспособности су још већи. Процена је да је економска цена ове болести у Великој Британији 1998. године износила 1,5 милијарди евра. У Републици Србији у периоду од 2007. до 2011. године расте број оболелих. У служби опште медицине 2011. године, болести мишићно-коштаног система и везивног ткива , биле су по учесталости трећи разлог обраћања лекару. Чиниле су 10% укупног ванболничког морбидитета, са укупном стопом оболевања 152 на 1.000 становника, и за РА 7 на 1.000 становника. Ове болести су на седмом месту најчешћих обољења, стања и повреда лечених у болницама, са стопом хоспитализације 9 мушкараца и 16 жена на 1.000 становника. Реуматоидни артритис (РА) је болест непознатог узрока. Постоји наследна склоност појединих особа за развој ове болести, али наслеђе није одлучујуће за оболевање.Болеснике треба обавестити да нема значајно повећаног ризика да ће њихови потомци (деца, унуци...) оболети од РА, у односу на уобичајени ризик оболевања у популацији.Спољни утицаји, као што су инфекције, стресови, пушење и други утицаји околине на имунски и мускулоскелетни систем, могу бити покретачи болести. Болест највероватније настаје када се удруже наследна склоност и спољни утицаји који могу покренути испољавање болести. Реуматоидни артритис је болест у којој појачана активност имунског система подстиче и одржава хронично запаљење, што доводи до оштећења зглобова и других ткива, органа и система.

Природа аутоантигена или спољног антигена који покреће обољење није позната. На самом почетку болести запажају се оштећења малих крвних судова и умножавање ћелија синовије, а потом се око крвних судова накупљају различите, углавном мононуклеусне ћелије. У реуматоидној синовији се налази обиље цитокина који подстичу и одржавају хронично запаљење синовијског ткива и повећано стварање и накупљање синовијске течности у којој се претежно налазе полиморфонуклеарни леукоцити. Умножавају се ћелије синовије и буја ткиво синовије (панус). Ензими које луче накупљене ћелије оштећују хрскавицу, зглобне окрајке костију и друга ткива зглоба, што води ка слабљењу и губитку функције зглобова, тетива и мишића, радној неспособности и неспособности самозбрињавања болесника. Класификација се примењује на особе које имају најмање један клинички отечен зглоб и када се артритис не може поуздано објаснити другом болешћу.

Класификациони критеријуми за РА су формулисани у облику алгоритма заснованог на додељивању бодова у 4 области (домена) дефисане као: број и величина захваћених зглобова (0–5 бодова), трајање симптома артритиса (0–1 бод), реактанти акутне фазе (0–1 бод), серологија (0–3 бода).

Реуматоидни артритис је неопходно дијагностиковати и зауставити активност болести пре развоја ерозија. Ерозије се код 50% болесника открију већ после 4 месеца трајања болести, знак су знатног оштећења зглоба и указују на могућност брзог и непоправљивог губитка функције зглоба. Дијагноза раног РА поставља се на основу анамнезе и клиничког прегледа Сумњу на РА побуђују следећи клинички налази: дуготрајан ноћни и јутарњи бол у зглобовима и јутарња укоченост зглобова која траје дуже од пола сата; осетљи- вост зглоба на додир, клинички знаци упале и оштећења зглобова (оток, повишена температура и ограничена покретљивост зглоба); симетрично захватање метакар- пофалангеалних (MCP), проксималних интерфалангеалних (PIP) зглобова и ручја; смањење тегоба у току примене нестероидних антиинфламаторних лекова (НСАИЛ) Клиничка дијагноза упале зглобова (синовитиса) је најважнији појединачни дијаг- ностички тест. Лабораторијски тестови (пре свега налаз реуматоидног фактора – RF и антитела на цитрулинисане пептиде – АCPA у крви) и методе сликања (пре свега налаз ерозија) могу да помогну, али њихов налаз само потврђује дијагнозу, а ако их нема, то не искључује постојање болести. Уколико се сумња на РА, неопходна је консултација реуматолога. Код 50% болесника се на магнетној резонанци виде ерозије већ након 4 месеца бо- лести, а код 70–90% болесника су видљиве ерозије на радиографијама малих згло- бова две године од почетка болести.

Током 10 година болести, 50% болесника потпуно изгуби способност за рад, а про- сечна радна способност свих болесника сведена је на половину уобичајне. Током 10 година болести, код 15–20% болесника се уграде тоталне ендопротезе ве- ликих зглобова. Око 50% болесника је депресивно и чешће се разводе, у односу на здраве особе. Током 10 година болести, релативни ризик за појаву кардиоваскуларних болести је 2-3 пута већи код оболелих од РА у односу на здраве истог пола и животног доба. Код болесника са РА је повећана смртност просечно 1,3 пута, а код оболелих жена 1,4 пута. Болесници са РА просечно краће живе за 3–7 година у односу на здраве.

Циљеви лечења су уклањање симптома и знакова болести (увођење болести у трајну ремисију), очување нормалне и поправљање оштећене функције, спречавање и поправљање оштећења и деформација, обука болесника, очување и поправљање квалитета живота. За успешно лечење боленика са РА најчешће је неопходна сарадња лекара опште праксе, реуматолога, медицинског техничара, физијатра, физиотерапеута и радног терапеута, фармацеута, дијететичара и социјалног радника. Све болеснике са упалом зглобова треба упутити реуматологу ради постављања дијагнозе и лечења. Лечење РА треба почети одмах по постављању дијагнозе, а треба га спроводити док је то неопходно (најчешће доживотно). РА се лечи лековима и другим средствима и поступцима (обука болесника, социјални рад, физијатријско и хируршко лечење). Лекови који се најчешће користе су: аналгетици, нестероидни антиинфламаторни ле- кови (НСАИЛ), лекови који могу да мењају ток болести (ЛМТБ), кортикостероиди и биолошки лекови. Показано је да је мултидисциплинарни приступ врло ефикасан у лечењу болесника са РА. У групи стручњака из различитих области, у лечењу РА учествују: лекар опште медицине, реуматолог, физијатар, ортопед и остали здравствени професионалци (медицинска сестра, физиотерапеут, радни терапеут, дијететичар, фармацеут, психолог и социјални радник). Изабрани лекар (опште медицине, педијатар, специјалиста медицине рада) ради на пре- венцији, раној дијагнози реуматоидног артритиса, лечењу и рехабилитацији оболелих од ове болести. У свом раду сарађује са реуматологом, физијатром, ортопедом, осталим здравственим професионалцима, члановима Удружења оболелих од реуматских болести РС (ОРС) и са локалном заједницом. Изабрани лекар поставља радну дијагнозу на основу симптома, знакова болести, лабораторијских анализа, радиолошке и ултразвучне дијагностике на нивоу ДЗ, укључује НСАИЛ и аналгетике, а коначну дијагнозу поставља реуматолог и предлаже даље лечење. Изабрани лекар у сарадњи са реуматологом континуирано прати оболелог, по потреби коригује дозе лекова, врши лабораторијску контролу, предлаже физикалну терапију и консултативне прегледе.

Текст на основу извора уредила др Јована Маринковић, Општа болница Панчево, Одељење за пријем и збрињавње ургентних стања

Извор:www.batut.org.rs