РЕКУРЕНТНЕ ИНФЕКЦИЈЕ МОКРАЋНИХ ПУТЕВА

Инфекције мокраћних путева (ИМП) су један од водећих разлога за прописивање антибиотика у свету. Најчешће су у доби од 18 до 39 година, када је сексуална активност највећа. Посебно су честе код младих жена и чак 27% њих 6 месеци након прве епизоде ИМП има потврђен први, а 2,7% потврђен и други рецидив.

Рекурентне инфекције мокраћних путева (рИМП) се деле на реинфекције и релапсе. Реинфекција означава нову инфекцију која се развила у току 7–10 дана после терапијом искорењене претходне бактериурије, а узрокована је различитим микроорганизмима од претходне инфекције. Извор је најчешће флора дебелог црева. Релапс означава повратак инфекције истом врстом бактерије у току три недеље после комплетног лечења којим је искорењена бактериурија. Извор је најчешће жариште у бубрегу или простати, где су бактерије биле заштићене од дејства антибиотика.

Да би се поставила дијагноза рекурентних инфекција, болесник треба да има две епизоде инфекције током претходних шест месеци или три епизоде током претходне године. Дијагноза се може поставити и код особа које имају једну до две инфекције годишње, уколико се понављају више година уназад.

Симптоми који указују на рекурентну инфекцију се најчешће не раликују од они при првом атаку. Јављају се нагло и укључују дизуричне тегобе, понекад појаву крви у мокраћи и/или немогућност задржавања мокраће.

Код сваког болесника је важно установити да ли у основи инфекције постоји неки узрок који је најчешће анатомски или функционални поремећај мокраћних путева (камен, дивертикулум, неурогена бешика) или се ради о имунокомпромитованом стању (оболели од неке хроничне болести). Преглед трба да укључи нефролога, уролога и гинеколога. У домен испитивања спадају и неуролошке болести и хронична терапија која може довести до задржавања и ометаног пражњења мокраће.

За постављање дијагнозе рИМП, поред симптома неопходна је позитивна уринокултура. У случају сумње на контаминацију потребно је поновити анализу урина. Сумња на контаминацију се поставља уколико су у урину присутне бактерије, нормални становници вагиналне флоре, ако је у питању мешовита култура или мала количина патогена код особа без симптома.

Док се чека резултат уринокултуре, појединим болесницима лекар може саветовати самоиницијативно започињање лечења у акутним епизодама инфекције. Лечење треба да је по могућности што краће и не дуже од седам дана. Код инфекција резистентних на пероралне антибиотике, примењују се парентерални антибиотици.

У циљу спречавања поновних инфекција, ефикасном се показала перорална вакцина (ОМ-89, Uro-Vaxom), која се састоји из екстракта 18 уропатогених врста Е. Cоli. Узимање бруснице у облику сока, чаја или праха смањило је учесталост понављања инфекција у многим студијама. Такође, већи унос воде био је праћен дужим интервалима између епизода инфекције.

Текст на основу извора уредио др Милош Николић, ОБ Панчево

Литература: Проф. др Нада Димковић, Национални водич добре клиничке праксе „Превенција и лечење некомпликованих инфекција мокраћних путева“; Министарство здравља Републике Србије, Београд, 2022.