Урођене болести бубрега

Полицистични бубрези аутозомално доминантног типа - Инциденција ове болести је 1:500 на 1000 становника, у 90% случајева мутиран је ген ПКД1, а у 10% случајева ген ПКД2. Суштина је поремећај базалне мембраме тубулуса, долази до његове дилатације и стварања многобројних циста. Симптома у почетку често нема.

Може се јавити бол у лумбалној регији због инфекције или крварења у цисти, такође може доћи до утискивања околних органа. Јављају се честе акутне уринарне инфекције као и хипертензија. У 50% случајева полицистични бубрези доводе до терминалне бубрежне слабости код одраслих. Цисте се могу такође наћи у јетри и панкреасу. Са полицистичним бубрезима могу бити удружене кардиоваскуларне мане као пролапс митралне валвуле и дилатација корена аорте. У 10 % случајева срећемо анеуризма Вилисовог округа са ризиком руптуре.

Везикоуретрални рефлукс, рефлуксна нефропатија

Примарни везикоуретрални рефлукс (ВУР) је урођена мана уретера, долази до скраћења субмукозног дела уретера што доводи до регургитације мокраће назад у бубреге. Према интернационалној класификацији се дели на 5 степена. Дијагностика ове мане се обавља помоћу радиолошких метода (ИВУ, цистографија). ВУР лакшег облика обично спонтано нестаје до друге године живота. Средње тешки облици се лече помоћу трансуретралне субмукозне апликације колагену у уретрално ушће. Најтежи облици се лече оперативно помоћу антирефлуксне реимплантације уретера. У клиничкој слици доминирају честе уринарне инфекције, понекад никтурија. Заправо су честе уринарне инфекције оно што упућује у даљу претрагу и дијагностику ВУР-а.

Метаболички поремећаји

Цистиноза-Цистиноза је редак наследни метаболички поремећај који доводи до акумулације цистина у ћелијама. У основи је поремећај транспорта цистина кроз лизосомалну мембрану. Велике количине слободног цистина (невезаног за протеине) се складиште у разним ткивима у облику кристала. Оштећења најчешће налазимо у рожњачи, косној сржи и у бубрезима. Цистиноза се преноси аутозомно рецесивно. Разликујемо три форме болести- нефропатски облик, средње тешку цистинозу и ненефропатски облик. Код нефропатског облика може бити оштећење бубрега толико значајно да је једина терапијска метода трансплантација бубрега уз терапију оралним цистеамином, који помаже у успоравању даље прогресије болести. Нефропатски облик цистинозе код деце има лошу прогнозу док ненефропатски облик који најчешће оштећује рожњачу има бољу прогнозу.

Примарна хипероксалурија-Суштина ове болести је поремећај метаболизма гликоксилата. Реч је о ретком метаболичком поремећају који доводи до органске оксалозе. Чести су рецидиви уролитијазе. Почетак болести може настати већ у детињству али неретко се јавља и касније. Дијагностика се може извршити прегледом урина када је присутна оксалурија. Терапијски режим се базира на уносу течности око 3л дневно, од медикамената се користи пиридоксин. Пошто често долази до оштећења јетре, трансплантација јетре је једна од могућих терапијских могућности.

Фабријева болест-Фабријева болест је гонозомално X везана преносива болест у чијој суштини је поремећај алфа - галактосидазе А. Примарно оштећени органи су кожа, очи, ЦНС, кардиоваскуларни систем и бубрези. У бубрезима долази до настанка депозита церамидтрихексозида, што може довести до хроничне реналне инсуфицијенције. Болест се обично испољава касније око 3.декаде живота као појава средње тешке протеинурије и хематурије. У 4. и 5. декади живота обично настаје ХБИ са свим пратећим компликацијама. Терапија ове болести је примена рекомбинантног ензима алфа- галактосидазе. Како не би дошло до иреверзибилног оштећења органа мора се што пре започети терапија. Рана дијагностика болести је основ доброг терапијског одговора.

Гломеруларна оштећења

Алпортов синдром-Алпортов синдром је хередитарна гломерулонефритида са хематуријом и глувоћом перцептивног типа. У 80% случајева је везана за X хромозом, преосталих 20% је преносиво аутозомално рецесивно. Основ болести је поремећај колагена ИВ типа који се налази и у базалној мембрани гломерула. Клиничка слика се развија већ у детињству, када се јавља хематурија са протеинуријом. Перцептивни поремећај слуха обично не доводи до потпуне глувоће. Јављају се такође промене на рожњачи и вежњачи. Око 40% деце развије нефротски синдром са хипертензијом. Код жена се прогресија болести знатно спорије развија, док већина мушкараца развија терминалну бубрежну слабост око треће - четврте декаде живота. Лечење је симптоматско, терминала бубрежна слабост захтева лечење хемодијализом или трансплантацијом бубрега.

Синдром нокат – патела-Преноси се аутозомално доминантно, што значи да у свакој генерацији има оболелих. Синдром нокат – патела је познат и као Фонгова болест. Дефектни ген се налази на хромозому број 9. Као што сам назив говори промене погађају кости колена, најчешће се манифестује аплазија пателе, типична је дистрофија нокатне плоче, нефропатија (протеинурија, хематурија, мање често нефротски синдром). Нефропатија ретко када прогредује до терминалне бубрежне слабости. Дијагноза се поставља на основу типичне клиничке слике. Прогноза болести је релативно добра.

Урођени нефротски синдром-Настаје мутацијом гена за нефрин. Преноси се аутозомно рецесивно, дакле потребне су две копије дефекнтог гена (од мајке и од оца). Манифестује се као тежак нефротски синдром одмах по рођењу. Код беба су присутни генерализовани отоци (анасарка), мала порођајна тежина и протеинурија нефротског ранга. Разлика у обољевању међу мушким и женским полом није знатна. Прогноза ове болести није добра, према подацима просечно преживљавање је око годину дана. Узрок смрти су најчешће инфекције и инсуфицијенција бубрега. Дијагноза се поставља искључењем осталих могућих разлога протеинурије (нпр. конгенитални сифилис), биопсијом бубрега и генетским испитивањем.

Тубуларни поремећаји

Фанконијев синдром-Карактерише се као генерализован поремећај транспортних механизма у проксималним каналићима бубрега. Примарна форма је генетски наследни облик, секундарна форма се среће код Вилсонове болести, стања након пресађивања бубрега, мијелома, након лечења цитостатицима и сл. У клиничкој слици налазимо аминоацидурију, реналну гликозурију, тубуларну протеинурију, хиперфосфатурију, хиперурикозурију, проксималну реналну тубуларну ацидозу. Код деце срећемо хипофосфатемијски рахитис, полиурију, полидипсију и не напредовање у расту. Код одраслих остеомалацију, мишићну слабост, хипокалијемију и хипонатремију. Дијагноза се поставља прегледом урина. Терапија је симптоматска уз примену таблета бикарбоната, надокнаду калијума и натријума.

Ренална тубуларна ацидоза-У већини случајева је аутозомно доминантно наследна. Делимо је на тип 1 и тип 2 (и врло редак тип 3 и 4). Код типа 1 долази до губитка бикарбоната преко проксималних каналића, што доводи до метаболичке ацидозе уз налаз алкалног урина. Код типа 2 је у основи поремећај излучивања водоничног јона, што опет доводи до метаболичке ацидозе. Тип 2 налазимо најчешће у склопу других основних обољења као што је поменут Фанконијев синдром, тровања тешким металима, код мијелома и сл. Дијагноза се поставља код типа 1 прегледом урина, нарочито је битан пХ урина који је >5.5 и поред метаболичке ацидозе. РТА типа 2 се доказује мерењем пХ урина и фракцијског излучивања ХЦО3 током инфузије бикарбоната (пХ расте а фракцијско излучивање бикарбоната је < 15%). Терапија је симптоматска, уз корекцију ацидобазе и електролита.

Бартеров синдром-Карактерише га поремећај електролита и хормонски поремећај у виду хипералдостеронизма. У основи је поремећај транспорта натријуа и хлора у дебелом, узлазном краку Хенлеове петље и у дисталном тубулу. Клиничка слика се развија већ након рођења када уочавамо малу телесну тежину на рођењу, хипотонију, тетаније и мишићне спазме услед недостатка Мг, Ца и К. Дијагноза се поставља прегледом урина (високе вредности К, На, Цл у урину), лабораторијским налазима повишене концентрације ренина и алдостерона у плазми, за разлику од примарног и секундарног хипералдостеронизма изостаје присуство хипертензије и едема. Генетско испитивање се ретко спроводи. Лечење је симптоматско укључујући калијум штедеће диуретике, НСАИЛ, ниске дозе АЦЕИ и надокнада електролита. Барттеров синдром може проузроковати тешки поремећај електролита још пренатално, као и превремени порођај.

Аутор текста: Др Дарина Азарија, клинички лекар на хемодијализи ОБ Панчево