15. новембар – Међународни дан борбе против опструктивне болести плућа

Светски дан борбе против опструктивне болести плућа одржава се 15. новембра и има за циљ подизање свести и представљање нових сазнања о овој болести. Хронична опструктивна болест плућа (ХОБП) је обољење које се може спречити и лечити, а карактерише се трајним ограничењем протока ваздуха, које је обично прогресивно и удружено са поремећеним хроничним инфламаторним одговором у плућима на различите штетне честице и гасове.

ХОБП укључује хронична плућна стања попут хроничног бронхитиса и емфизема, а код неких болесникса са ХОБП истовремено постоји и астма. Разлике између астме и ХОБП јесте да се астма, за разлику од ХОБП, јавља у раном добу, симптоми варирају, карактеришу је алергије, ринитис, екцем, постоји позитивна породична анамнеза и то је углавном реверзибилна опструкција дисајни путева. Код ХОБП је углавном иреверзибилна опструкција дисајни путева, и карактерише је пушачки стаж и упорни, стални симптоми који лагано напредују.

ХОБП је водећи узрок морбидитета и морталитета широм света. Преваленција ове болести варира у различитим земљама, али се генерално односи на учесталост пушачке навике у различитим срединама. Подаци из 2010. године говоре да у свету од ХОБП болује око 329 милиона људи. Ова болест је нешто чешћа код мушкараца него код жена. Светска здравствена организација предвиђа да ће до 2030. године ова болест бити на трећем месту по смртности у свету.

ХОБП најчешће настаје као последица интеракције фактора ризика из спољашње средине (пушење, пушење у трудноћи, спољашње и унутрашње загађење, професија, социоекономски статус, исхрана, инфекције) и фактора од стране домаћина (генетика, дефицит алфа 1 антитрипсина, животно доба, хиперреактивност дисајних путева).

Пушење цигарета је најсигурнији потврђени спољашњи фактор ризика за настанак ХОБП. Код пушача се преваленција и морталитет од ХОБП широм света значајно повећавају. Излагање непушача дуванском диму може да повећа ризик од ХОБП. Пушење цигарета током трудноће повећава ризик за фетус јер утиче на раст и развој плућа фетуса. Више концентрације аерозагађивача, од којих су најважнији сумпор-диоксид, азот-диоксид и чврсте честице повезане са погоршањем респираторних симптома и оштећењем плућне функције код одраслих, као и са успоравањем раста плућа код деце.

Патолошке промене које карактеришу ХОБП присутне су у проксималним и периферним дисајним путевима, паренхиму плућа и васкуларним плућним структурама. Те промене условљене су хроничном инфламацијом и структурним променама које су резултат понављаних оштећења и обнављања ткива.

Болесници почињу да осећају тегобе најчешће тек после 20 пакли/година (једна пакла/година = пушење 20 цигарета на дан, током годину дана). На ХОБП треба помислити код сваког болесника са симптомима диспнеје (најчешћи симптом), кашља и искашљавања и лаког замарања уколико је присутан било који од фактора ризика за ову болест. У физикалном налазу се уочава бачваст грудни кош, коришћење помоћне респираторне мускулатуре, вене врата су препуњене, дисање је плитко и убрзано, присутна је централна цијаноза, едеми на потколеницама као знак попуштања десног срца. Аускултацијом плућа може се чути ослабљено дисање, полифоно звиждање (нискотонски и високотонски звиждуци у експиријуму) и ређе инспиријумски пукоти при базама. Срчани тонови се слабије чују због хиперинфлације.

За постављање дијагнозе нису довољни анамнеза и објективни преглед већ је неопходна потврда постојања бронхоопструкције. Спирометријско мерење је најједноставнији и најобјективнији начин за откривање протока ваздуха кроз дисајне путеве. На основу резултата спирометрије потврђује се постојање и одређују се стадијуми ХОБП.

Лечење је усмерено на смањење тегоба, олакшавање подношења физичког напрезања и побољшање квалитета живота, превенција прогресије болести, лечење егзацербације и смањење морталитета. Терапија се спроводи индивидуално, према испољеним тегобама, степену тежине болести, ризику од егзацербације и доступности лекова. Битни фактори су одвикавање од пушења, вакцинација против грипа, рехабилитација, медикаментозна терапија. У медикаментозној терапији најбитнију улогу имају бронходилататори (краткоделујући и дугоделујући, антихолинергици и бета агонисти), теофилински препарати (ксантини), кортикостероиди, комбиновани препарати, инхибитори фосфодиестеразе 4, оксигенотерапија.

Текст на освову извора уредио др Октавијан Баба, специјализант интерне медицине, ОБ Панчево

Извор:

„Интерна медицина“ , Петар М. Сеферовић и сарадници Бронхитис.рс