АКУТНИ ПИЈЕЛОНЕФРИТИС

Пијелонефртитис представља запаљење ткива бубрега које траје (бубрежне карлице, чашица и каналића).
По дужини трајања дели се на акутни и хронични.

Акутни некомпликовани пијелонефритис (АНП) је запаљење бубрежних тубула и интерстицијума (бубрежне карлице, чашица и каналића) изазвано патогеним микроорганизмима, најчешће бактеријама која потичу из доњег мокраћних канала. Сврстава се у тешке инфекције горњих мокраћних путева, или тубуло-интерстицијумске нефропатије изазване инфекцијом горњих мокраћних путева.

Клинички се манифестује фебрилним стањем и мање или више израженим знацима системске инфекције, уз одсуство било каквих анатомских малформација мокраћних путева и одсуство других патолошких процеса (бубрежник камена, циста, рака, рефлукса, хидронефроза), трудноће, или податка о ранијим операцијама уротракта, као и одсуство имунокомпромитованог стања или имуносупресивне терапије. У типичним случајевима, знаци и симптоми који се јављају у прва 24 сата укључују бол у слабини различитог интензитета, слабост, грозницу и укоченост, а могу бити присутни и дисурија, мучнина и повраћање. Физикални преглед открива бол у слабинама при перкусијама, а код неких пацијената и осетљивост доњег трбуха узрокован циститисом који је претходио пијелонефритису.

Дијагноза се поставља на основу, узорaк мокраће и уринокултуре које треба узети пре почетка лечења, а код особа примљених у болницу треба урадити и хемокултуре, а за допунску дијагностику може се користити ултразвучни преглед бубрега, и друге радиолошке методе, тена основу карактеристичне клиничке слике. Клиничка слика обухвата симптоме и знакове: Повишена телесна температура, учестало окрење, неодложни нагон за мокрење, бол и печење при мокрењу, присуство крви у мокраћи, болови у лабинском делу леђа, непријатан ирис мокраће. Леукоцитурија је скоро увек присутна а уринокултуре су позитивне код 90% пацијената (типично откривајући бактериуриу ≥105/мЛ бактерија које формирају колоније). Најчешћи узрочник је „Е. Coli", али могу бити и друге бактерије, нарочито у болничким условима, и код имунокомпромитованих пацијената и пацијената са катетером. У седименту урина могу бити присутни и еритроцити, протеини, епителне ћелије као и саме бактерије у мањем или већем броју ( одсуство бактерија у седименту не искључује инфекцију). Радиолошке методе треба размотрити ако или када дијагноза није коначна, а грозница траје >48 сати док је пацијент све време на одговарајућој терапији антибиотиком а се клиничко стање пацијента погорша током лечења или пацијент има понављајућу епизоду акутног пијелонефритиса.

Интравенску или интрамускуларну терапију треба модификовати у складу са резултатима мокраће и хемокултуре. Ако се температура повлачи и јавља се клиничко побољшање (обично у року од 72 сата), требало би започети терапију оралним антимикробним агенсом одабраним на основу микробиолошких резултата (лек се може разликовати од интравенозног лека).

Уколико се болест препозна на време, и лечи адекватно шансе за излечење су веће, а број компликација, и могућност њиховог наставка је мањи.

Извори

1. G. Bonkat G, Bartoletti R, Bruyère F, Cai T, Geerlings SE, Köves B, et al. EAU Guidelines.
2. Arnhem, The Netherlands: EAU Guidelines Office, 2022.1-78.
3. Nguyen HT. Bacterial Infections of the Genitourinary Tract. In: Thanago EA, McAninch JW, eds. Smith̓s General urology, 17th edition. . New York,Chicago, San Francisko: McGraw-Hill Medical. 2008. pp. 193–218..
фотографија: стетоскоп.инфо

Текст уредио др Видоје Крсмановић, клинички лекар на одељењу нефрологије и дијализе ОБ Панчево
датум: 17.9.2024.