1 2 3 4 5

Вести



Муцање

Муцање представља поремећај говора, јавља се код особа свих узраста, а значајно утиче на флуентност и временску форму говора. Муцање је повезано са разликама у анатомији мозга, функционисању и регулацији допамина за које се сматра да су последица генетских узрока. Важно је обратити пажњу на постављање тачне дијагнозе код деце јер постоји све већи консензус да је рана интервенција са логопедском терапијом за децу која муцају изузетно значајна. За одрасле, муцање може бити повезано са значајним психосоцијалним морбидитетом, укључујући социјалну анксиозност и низак квалитет живота. Фармаколошком третману је посвећена пажња последњих година, али клинички докази су ограничени. Основа лечења деце и одраслих остаје логопедска терапија.

Најчешћи вид овог поремећаја је развојно муцање — муцање које је непримерено нивоу језичког развоја. Тренутни докази сугеришу да поремећај потиче од наслеђених абнормалности централног нервног система које ометају течан говор.

Шанса да ће просечан човек током живота почети да муца је око 5%. Међутим, нови подаци сугеришу да је инциденца током живота ближа 10%, са чешћом формом јављања код деце. До 90% деце која муцају ће се природно опоравити током детињства. За одрасле који се нису опоравили у детињству се каже да имају перзистентно развојно муцање, за који се процењује да се јавља код мање од 1% популације. Стечени облици муцања за које се сматра да су секундарни због емоционалне трауме или оштећења мозга су ређи, иако су тачне процене непознате. Мушкарци имају 4 пута већу вероватноћу да имају муцање у поређењу са женама. Касно доба почетка, дуже трајање муцања, породична историја муцања и ниже језичке и невербалне вештине су други предиктори настанка овог поремећаја.

Брза дијагноза код деце је јако битна, јер рана интервенција даје најбоље резултате. За одрасле који муцају, знање лекара о узроцима и третману значајно повећава шансе за опоравак.

Лекари опште праксе, односно, педијатри, први су који се сусрећу са пацијентима са оваквим проблемом. Нормална дисфлуентност, или дисфлуентност која није патолошка и која може бити део нормалног језичког развоја између 18 месеци и 7 година, може резултирати понављањем гласова, слогова или речи. Генерално, након отприлике 3 године старости, нормална дисфлуентност може да изазове понављање целих речи или фраза (нпр. „Желим… желим… желим да идем“). Такво понашање се може повећати када су деца уморна или узнемирена. Деца са типичним муцањем често постају фрустрирана својим потешкоћама у говору.

Деца са благим муцањем, које може да почне између 18 месеци и 7 година, показују сличне обрасце понављања са већом учесталошћу дисфлуентности. Поред понављања, деца могу повремено да продуже звук („Мммм-ама“). Без обзира на то, често је тешко разликовати механику говора код деце са нормалном дисфлуентношћу од оне са благим муцањем. Деца са благим муцањем могу почети да испољавају понашање као што је затварање очију или затезање мишића лица током епизода муцања. Деца са благим муцањем могу се понекад осећати фрустрирано, али често нису претерано забринута.

Деца са тешким муцањем, чешће у каснијем детињству, имају говорне дисфлуенције у много више говорних ситуација. То може укључивати тихе блокаде говора које трају 1 секунду или дуже. Озбиљно муцање може довести до више наученог секундарног понашања, укључујући трептање и гледање у страну. Деца са тешким муцањем су фрустрирана и посрамљена, стварајући потенцијални страх од говора. Ово може довести до психосоцијалног оштећења као што је социјална анксиозност; међутим, нема доказа да је тешко муцање повезано са сметњама у учењу или другим проблемима у понашању. Већа је вероватноћа да ће тешко муцање опстати у одраслом добу.

Одрасли који муцају имају тенденцију да испољавају сличне обрасце говорних поремећаја. Понављања, продужења и тихе блокаде су уобичајене и могу бити онеспособљене. Секундарно понашање може бити истакнуто. Технике које се користе да се избегну изазовне речи, као што је замена, могу бити дубоко укорењене. Одрасли који муцају показују велике варијације у степену фрустрације због говора.

Друштвена и генерализована анксиозност су показале снажну повезаност са муцањем, за које се претпоставља да су резултат кумулативних негативних друштвених ефеката муцања. Иако је однос између муцања и анксиозности неуверљив код деце, постоје добри докази који подржавају однос код адолесцената и одраслих особа.

Муцање код одраслих је такође повезано са нижим квалитетом живота, професионалним и образовним оптерећењима и препрекама за добијање висококвалитетне здравствене заштите.51,52 У истраживањима, више од 70% испитаника се сложило да муцање смањује шансе за запошљавање или добијање унапређења, а 68% је изјавило да је муцање ометало њихов радни учинак. Поред тога, озбиљност муцања по сопственој процени била је негативно повезана са највишим образовним достигнућима.

Лечење
Са све већим знањем о патофизиологији муцања, фармаколошком лечењу муцања је придата пажња. Клиничка испитивања су првенствено процењивала антидепресиве, анксиолитике и антипсихотике.
Антидепресиви нису показали јасну корист. Селективни инхибитор поновног преузимања серотонина (ССРИ) нпр. пароксетин није био повезан са значајноим побољшањем.
Трициклични антидепресиви (кломипрамин и дезипрамин) су показали минимална краткорочна побољшања у неким аспектима и смањење избегавања говора по сопственом извештају у поређењу са плацебом у испитивању од 16 учесника.

Упркос повезаности између анксиозности и муцања, неколико студија је измерило ефекат анксиолитика. Подаци о ефикасности бензодиазепина су, посебно, ограничени.
Халоперидол је први пут тестиран 1971. године у рандомизованом испитивању од 36 учесника и показао је изванредне резултате: смањење са 50,8% дисфлуенце на 9,7% после 8 недеља. Накнадне студије су недоследно понављале ове налазе, а лечење је било повезано са значајним нежељеним ефектима. На основу строгог скупа критеријума, недавни систематски преглед је закључио да позитиван ефекат халоперидола на симптоме муцања није подржан у литератури.
Атипични антипсихотик рисперидон показао је значајна побољшања у муцању након 6 недеља у поређењу са плацебом. Оланзапин, још један атипични антипсихотик, показао је статистички значајан ефекат на симптоме муцања у поређењу са плацебом у рандомизованом испитивању од 24 учесника, при чему је примарни нежељени ефекат био повећање телесне тежине. Ниједна од ових студија није проценила дугорочне ефекте.

Нефармаколошки третмани и логопедска терапија
Логопедска терапија коју обавља посебно квалификовани логопед остаје главни ослонац лечења. Такав третман се значајно разликује за децу и одрасле. Третман деце се променио у последњих 20 до 30 година а консензус је да је рана интервенција код деце кључна, иако постоји дебата о приступу.
Третман одраслих се историјски фокусирао на управљање муцањем и реструктурирањем говора. Управљање муцањем третира когнитивне и бихевиоралне проблеме повезане са муцањем, посебно да би се ублажила анксиозност због говора и муцања. Једно рандомизовано контролисано испитивање когнитивне бихејвиоралне терапије које су извели логопеди показало је смањену социјалну анксиозност и психолошки стрес. Реструктурирање говора учи новим обрасцима говора, од којих је најчешћи успорени говор, или контрола и успоравање брзине говора.

Закључак
Муцање у развоју је чест поремећај говора који се обично повлачи у раној адолесценцији. Перзистентни облици су ређи и повезани су са психијатријским и социјалним морбидитетом. Све већи број генетских, неуролошких и теоријских истраживања пружио је увид у патофизиологију муцања, али не постоји консензус о томе. Фармаколошки третмани су добили пажњу, али су потребна даља истраживања. Логопедски третмани и даље представљају најефикаснији тип лечења, посебно у раном детињству.

Текст на основу извора припремио др Владимир Чукић, Општа болница Панчево
Извори:
1) https://www.ncbi.nlm.nih.gov/pmc/articles/PMC4907555/
2) https://www.asha.org/public/speech/disorders/stuttering/
датум: 8.7.2024.