Карцином дебелог црева

Уобичајена подела карцинома дебелог црева је на две група: наследни и ненаследни, тј. спорадични тип. Наследни неполипозни карцином дебелог црева је наследна болест код које карцином настаје из дискретног аденома дебелог црева. Аденом представља бенигни тумор који настаје у слузничном епителу.

Према начину раста разликујемо педункуларне и сесилне, а хистолошки се деле на тубуларне, вилозне и тубуловилозне. У етиологију, тј. у узроку настанка значајну улогу има наслеђе, навике у исхрани ( исхрана богата засићеним мастима , рафинисаним шећерима, црвеним месом, сиромашна влакнима ), смањена физичка активност.

Карцином дебелог црева је најучесталији у земљама западне Европе и САД, дакле високо развијеним земљама. Подједнако захвата оба пола и налази се на трећем месту по учесталости, код мушкараца након карцинома плућа и желудца, код жена након карцинома дојке и цервикса. 90% карцинома дебелог црева јавља се након 50. године живота.Тумор настаје из аденом-карцином секвенце. За развој карцинома потребно је од четири до седам мутација у онкогенима и/или тумор супресорским генима. Сам развој карцинома из аденома је вишегодишњи процес. Најчешће је локализован у завршном делу дебелог црева, тј. у ректуму , ректосигмоидном прелазу и сигмоидном колону у 55-60% и цекуму 25%. Лимфогено и хематогено ширење тумора настаје када туморске ћелије продру у субмукози, дакле када продру кроз тунику мускуларис мукозе.

Клинички симптоми тумора повезани су са локализацијом, величином и проширености карцинома дебелог црева. С обзиром да тумор расте полако, у почетном стадијуму уобичајено је асимптоматски. Са развојем болести уобичајено се као први јављају симптоми анемије (клонулост, неподношење напора, симптоми отежаног дисања), као последица хроничног крварења из дигестивног тракта. Тек када тумор довољно нарасте настају симптоми везани за опструкцију црева ( повремено бол, надутост, поремећај пражњења столице и крварење). Појава свеже крви у столици и/или крви која облаже столицу, алармантан је знак који упућује у дисталну локализацију туморског процеса. Правило је да је крв у столици светлија, што је тумор локализован ближе анусу.

Дијагноза тумора дебелог црева је вишестепени процес. Тестове на окултно крваренје потребно је радити три дана узастомно, имајући у виду да тумори не крваре константно. Туморски маркери не раде се рутински у дијагностици карцинома девелог црева, већ након терапије у праћенју тока болести. Колоноскопија девелог црева са биопсијом, златни је стандард у дијагностици. Самом методом добијамо узорак ткива за патохистолошку дијагнозу. Трансректални ултразвук, РТГ плућа и срца УЗ абдомена, ЦТ грудног коша и абдомена, МР мале карлице као и сцинтиграфија, дијагностичке су методе којима утврђујемо проширеност болести. За дебело црево процену клиничког стадијума вршимо ТНМ класификацијом са ДУКЕС И МАЦ класификацијама.

О избору најприкладнијег лечења пре свега одлучује стадијум проширености болести, коморбидитета, општег станја пацијента као ни мање значајно, његове преференце. Колоректални карцином шири се локалном инвазијом, лимфним, хематогеним, трансперитонеалним и перинеуралним путем. Лонгитудинално ширење примарног процеса обично је 1-2цм од макроскопски видљиве границе , док опсег радијалног ширења зависи од анатомске локализације, тако да је при пстављању дијагнозе око 25% карцинома дебелог црева изашло изван зида, а код карцинома ректума 50-70%. Јетра је најчешће место екстралимфатичног ширења тумора, након ње следе плућа, кости, бубрези, надбубрежне жлезде, те мозак.

Модалитети лечења могу бити хирургија, хемиотерапија, хемиорадио терапија, радио терапија, биолошка, као и имунотерпија.