1 2 3 4 5

Вести



Изненадна срчана смрт

Изненадна срчана смрт (ИСС) дефинише се као природна смрт чији је узрок срчано обољење, а која се манифестује губитком свести насталим унутар једног сата од почетка акутних промена у функцији кардиоваскуларног система. У овој дефиницији налазе се битне карактеристике синдрома ИСС: она је природна, брза и неочекивана. Како је непосредни узрок срчаног застоја нагла промена функционисања кардиоваскуларног система која је неспојива са очувањем свести због наглог прекида снабдевања крвљу централног нервног система, веома је важно да се у дефиницији нагласи кратак временски интервал између почетка поремећаја одговорног за срчани застој и настанка губитка свести.

Сматра се да је инциденца ИСС 0,1–0,2% годишње. Епидемиолошке студије су регистровале чешћу појаву ИСС у раним јутарњим часовима, чешће понедељком него осталим данима у недељи и чешће током зимских месеци. Коронарна болест је одговорна за 80–85% свих случајева ИСС. Док је атеросклероза примарни поремећај код људи средње и старије животне доби, код деце и младих особа узрок срчаног застоја могу бити и аномалије коронарних артерија, посебно аномално исходиште леве коронарне артерије из пулмоналне артерије или из десног коронарог синуса. ИСС је прва клиничка манифестација болести код 20–25% коронарних болесника, а претходни инфаркт миокарда се налази чак код 75% болесника који су умрли или преживели ИСС.

Електрични механизми срчаног застоја у већини случајева су тахиаритмични (ветрикуларна фибрилација и продужена вентикуларна тахикардија која прогредира у вентрикуларну фибрилацију), али могу бити и брадиаритмични – асистолни (асистола и електромеханичка дисоцијација).

Болесници код којих се у тренутку првог медицинског контакта региструје електромеханичка дисоцијација имају највећи морталитет. Бројни су покушаји да се открију маркери за повећану склоност ка ИСС код коронарних болесника. Најпопуларнији је ниска ЕФ, али су њена слаба сензитивност и немогућност да предвиди појаву ИСС код великог броја болесника код којих је ИСС прва манифестација коронарне болести охрабрили истраживаче да траже нове маркере.

Корисни су подаци који се могу добити читањем електрокардиограма (алтернанс Т таласа, трајање QТ интервала, QТ дисперзија) и анализом теста физичким оптерећењем (убрзан пулс у мировању, слаб пораст фреквенце током напора и недовољно успорење фреквенце током првог минута одмора). Појава већег броја екстрасистола на 24-часовном холтеру ЕКГ-а након прележаног срчаног удара и краткотрајна вентрикуларна тахикардија, узимају се такође као предиктори за појаву ИСС.

Терапија ИСС руководи се са два основна принципа: успоставити циркулацију што је пре могуће и обезбедити континуирану подршку систему крвотока док се не успостави његова нормална спонтана функција. Да би се обезбедио први циљ, многе земље, укључујући и нашу, организују обуку парамедицинског особља и обезбеђују присуство аутоматских екстерних дефибрилатора на јавним местима. Препоручује се да немедицинско особље користи губитак свести и изостанак дисања као знаке ИСС. Кардиопулмоналну реанимацију треба започети ударцем песнице у грудни кош (на место споја средње и доње трећине грудне кости). Ако овај маневар не помогне не треба га понављати већ треба одмах приступити кардиопулмоналој реанимацији. Преживљавање достиже и до 35% пацијената ако се кардиопулмонална реанимација започне у првом минуту од губитка свести. Електроконверзија је кључни поступак у реанимацији и њу не треба одлагати. Морталитет током хоспитализације се креће око 50%, а узроци смрти у болници најчешће нису аритмогени (30% људи умире из хемодинамских разлога, а 60% смрти је последица поремећаја централног нервног система). Аноксична енцефалопатија је снажан предиктор интрахоспиталног морталитета, а стратегија ране примене хипотермије у циљу смањења метаболичких потреба и едема мозга има мерљиву корист у смањењу морталитета. У примарној и секундарној превенцији појаве ИСС на располагању су нам четири методе: медикаментна терапија (аниаритмици), хируршке методе за смањење аритмогености леве коморе, аблација аритмије преко катетера и уградња имплантабилног кардиовертер дефибрилатора (ИЦД).

ИЦД је једини вид превенције и лечења који има доказану ефикасност да смањи појаву ИСС и тоталног морталитета. Уградњу ИЦД-а треба одложити 40 дана од акутног коронарног догађаја, а у случају да се ради реваскуларизација миокарда, потребу за његовом уградњом потребно је поново проценити три месеца након урађене реваскуларизације.

Текст на основу извора уредила др Мирјана Карличић, лекар интерног одељења

Извори:
1. Проф. др Горан Милашиновић, председник Републичке стручне комисије за израду и имплементацију водича добре клиничке пракс: Национални водич добре клиничке праксе за дијагностиковање и лечење исхемијске болести срца; Министарство здравља Републике Србије; Октобар 2011.

датум: 8.7.2024.