ПЛЕУРАЛНИ ИЗЛИВ

Плеурални излив настаје прекомерним накупљањем течности у плеуралном простору, а као последица повећаног стварања или смањеног преузимања течности. У физиолошким условима у плеуралном простору се налази мала количина течности.

Узроци који доводе до прекомерног накупљања плеуралне течности су плућне и ванплућне болести. Најчешћа плућна обољења су специфичне и неспецифичне плућне инфекције, малигнитети и емболија плућа. Најчешћа ванплућна обољења су срчана слабост, цироза јетре и реуматске болести.

Типични симптоми су бол у грудима, сув кашаљ и отежано дисање. Бол може да буде туп или пробадајући, локализовану пределу захваћеног дела плеуре или се шири међуребарно и у абдомен.

За постављање дијагнозе после адекватно узете анамнезе и физикалног прегледа минимум дијагностичке обраде је радиографија грудног коша. Физикалним прегледом се уочавају перкуторна тмулост над захваћеним делом плеуре, као и аускултаторно ослабљено до нечујно дисање. Главна дијагностичка метода је плеурална пункција која може бити дијагностичка итерапијска метода. Плеурална пункција (торакоцентеза) представља пункцију зида грудног коша ради аспирације плеуралне течности. Дијагностички се врши ради одређивања узрока плеуралног излива док се терапијски врши ради олакшавања диспнеје (отежаног дисања). Пре извођења методе важно је физикалним прегледом (аускултација и перкусија) као и рендгенским снимком доказати и утврдити постојање излива. Врши се под стерилним условима тако што се боде горња ивица доњег ребра у међуребарном простору ниже од нивоа течности. Течност се вади постепено, максимално 1,5 литара на дан. Уколико се одстрани више од ове запремине или се пункција пребрзо изводи може се компиковати падом крвног притиска и плућним едемом. Важно је након пункције урадити контролни рендгенски снимак плућа. Торакоцентезу најбоље је обавити у седећем положају, благо нагнутом према напред са рукама наслоњеним на чврсту подлогу. Макроскопским прегледом добијеног узорка описују се боја, замућеност, вискозност и мирис плеуралног излива. Већина плеуралних излива су бистри, бледожути, ниско вискозни без мириса.Присуствосукрвичавогизлива указује на постојањемалигнитета, повреде крвог суда или емболизацију плућа. За емпијем плеуре је карактеристичан замућен пурулентан излив непријатног мириса. Цитолошки састав важан је за дијагнозу уколико у изливу постоје малигне ћелије. Бактериолошкипрегледи подразумевају засејавање излива на хранљиве подлоге или се прави размаз који се боји по Граму и посматра под микроскопом.Налаз бактерија увек указује на емпијем плеуре, а на основу изолације бактерија и антибиограму могуће је применити одговарајући антимикробни лек.

Лечење плеуралних излива спроводи се лечењем основне болести која је довела до њиховог настајања. Код срчане слабости интензивира се терапија диуретицима. Терапијска торакоцентеза се спроводи код обилних плеуралних излива и у случају израженог гушења. Изливи који су запаљенске природе (ексудати) лече се натибиотском, односно антитуберкулозном терапијом. Лечење обилних малигних излива се спроводи када је веома изражена диспнеја и спроводи се понављаним пункцијама са циљем евакуације садржаја. Оперативно лечење је индиковано код хематоторакса и хилоторакса.

Текст на основу извора уредила: др Тања Богојевић Лазић, пнеумофтизиолошко одељење Општа болница Панчево

Извори:

Интерна медицина, Медицински факултет Београд

Харисонов приручник медицине