1 2 3 4 5

Вести



ХИПЕРТЕРМИЈА

Хипертермија је стање повишене унутрашње температуре. Предиспонирајући фактори за настанак неких од клиничких облика прегрејаности јесу висока амбијентална температура која смањује способност тела да губи топлоту радијацијом; висока релативна влажност, која смањује способност тела да губи топлоту испаравањем зноја; вежбе и напорна активност,старије особе, због узимања лекова, некретања, смањена могућност одржавања нормалне температуре, смањене могућности адаптације на промене температуре, смањеног осећаја жеђи; болести срца, дехидратација, гојазност, грозница, замор, дијабетес мелитус, хипертиреоза, Паркинсонова болест, узимање одређених лекова амфетамини и кокаин, који повећавају мишићну активност и алкохола који смањује способност тела да регулише топлоту.

Прегрејаност настаје у два облика: акутном и субакутном. Код акутне прегрејаности унутрашна продукација топлоте или спољна температура стварају прегрејаност у кратком временском интервалу и тада се и клиничка слика манифестује топлом, зажареном и сувом кожом, високом измереном телесном температуром, општим лошим стањем, помућеним сензоријумом, конвулзијама (код деце) итд. Субакутно прегревање настаје при изложености високој спољној температури у дужем временском периоду или при дужем продуковању високе температуре у организму. Манифестује се бледилом, нормалном спољном температуром, или чак и сниженом, и другим општим знацима који указују на угроженост болесника. Ти болесници обично имају низак артеријски притисак и цела клиничка слика подсећа на стање шока. Због овакве клиничке слике субакутног прегревања могуће је превидети прави здравствени проблем болесника, па је тачна процена амбијента у коме је болесник затечен некада важнија у доношењу закључка него сам преглед болесника.

Први контакт са болесником подразумева, пре свега, процену спољних фактора који су довели до прегрејаности болесника. Потребно утврдити догађаје који су довели до прегревања (висока спољна температура, висока релативна влажност, затворени простор уз ограничену вентилацију). Затим, колико је дуго пацијент био изложен топлоти и шта је пацијент радио у време када су почели симптоми (вежбање, физички напор). У иницијалној процени болесника треба утврдити пре свега опште стање болесника, ментално стање, проходност дисајних путева (западање језика у стањима конфузије), пулс, ТА и периферну циркулацију и телесну температуру. Пацијенти су у тешком стању када немају адекватно дисање (обично плитко – „глад за ваздухом”), када имају знаке шока, када не реагују на позив, када није могуће изазвати рефлекс кашља; када реагују на позив али не могу да извршавају налоге.

Лечење се састоји у што бржем снижавању телесне температуре (уклањање сувишне одеће , дислоцирање оболелог у хлад, квашење коже),редовна хидратација.

Др Ивона Миленковић, ОБ Панчево

Литература; Laupland KB (July 2009). „Fever in the critically ill medical patient”. Crit Care Med. 37 (7 Suppl): S27-8.