ХЕПАТИТИС Ц

Хепатитис Ц је вирусно инфективно обољење јетре чији је узрочник вирус хепатитиса Ц. У прошлости данас па и у будућности, овај клинички ентитет је био и засигурно, биће један од најважнијих и најтежих глобалних проблема хумане медицине јер у значајнијем проценту доводи до развоја цирозе јетре, хроничне хепатоцелуларне инсуфицијенције и хепатоцелуларног карцинома.

Велики проблем у светској популацији јесте чињеница да данас, највећа опасност од вирусног Ц хепатитиса прети младим особама, који у потрази за разноврсним узбуђењима и искуствима постају склони ризичном понашању. Код њих респектабилну опасност носе боди пирсинг, тетоважа, верски обреди, употреба туђих предмета за личну хигијену, интравенска наркоманија, који и јесу најзначајнији ризико фактори у настанку хепатитиса Ц. Извор инфекције је увек човек, са акутном или хроничном ХЦВ инфекцијом ( са или без симптома ). Пренос узрочника се најчешће остварује путем крви и експозицијом контаминираним иглама и то ако се користи неадекватно стерилисана опрема, сексуалним путем код промискуитентних особа, ређи пут преноса је са мајке на плод и то током самог порођаја. Вирус је доказан у готово свим телесним течностима: крв, пљувачка, урин, столица, семена течност, вагинални и цервикални секрет. Повећаном ризику инфекције изложени су и хемодијализни пацијенти, као и здравствени радници посебно запослени на хемодијализи, у лабораторијама и хириршким салама и то акциденталним убодима и мукокутаним путем преко ситних ерозија. Болест се јавља у акутном и хроничном облику.

Акутни хепатитис Ц је асиптоматско или благо обољење, и мали број пацијената развија симптоме болести или клиничку слику. Управо то и јесте разлог зашто се о актутном облику хепатитиса Ц мало зна. Инкубација износи 15-180 дана са просеком 7-8 недеља. Краћа инкубација се јавља након масовне инокулације, када су присутни и симптоми болести ( малаксалос, умор, жута боја коже, жуте беоњаче, губитак апетита).

Хронична инфекција хепатитиса Ц је она инфекција која траје дуже од 6 месеци, и праћена је повишеном активношћу серумских трансаминаза ,присуством ХЦВ РНК у крви и хистопатолошким променама у ткиву јетре.Еволуција хроничне инфекције је веома спорта , и траје годинама а код више од половине оболелих протиче без икаквих тегоба „ здраво клицоноштво“. Алкохол, имунодефицијентна стања и друга обољења потенцирају репликацију вируса и брже напредовање болести.

Симптоми хроничног хепатитиса Ц су:

- Малаксалост која траје више месеци па и година

- Неодређени тупи бол или осећај притиска испод десног ребарног лука

- Жуте беоњаче

Дијагностичке методе:

- Серолошке методе (anti HCV) које се користе за детекцију одговарајућих антитела. Ови тестови могу бити негативни у почетку активне фазе болести, пошто је потребно време за синтезу антитела (један од разлога тешког дијагностиковања акутне фазе болести)

- ПЦР реакција умножавања генома, ова реакција је веома осетљива и постаје позитивна 1-2 недеље по експозицији вируса

- Имунолошке

- Биохемијске (уреа, гликемија, трансаминазе, гама Г-т, алкална фосфатаза билирубини, факторикоагулације)

- КСЛ

- Бактериолошке

- Гастроскопија

- УЗ абдомена

- Биопсија јетре

Терапија:

Комбинацијом антивирусних лекова могуће је потпуно елиминисати вирус. Ово је скупа захтевна терапија коју одобрава комисија фонда за здравствено осигурање. Раније је процес лечења био 24-48 недеља. Данас захваљујући новој групи ДАА антивирусних лекова траје знатно краће. Током терапије на одређени временски период се раде клиничке биохемијске, хематолошке и вирусолошке контроле. Циљ је да на крају лечења болесник нема вирус у крви ХЦВ РНК – негативан. Пацијенти који су након терапије ХЦВ РНК - негативни, а имају оштећење јетре ( цирозу ) морају да наставе са редовним контролама хепатолога.

Мере превенције:

Специфична заштита од хепатитиса Ц не постоји – нема вакцине против хепатитиса Ц.

Превенција подразумева:

- Едукацију о правилном уклањању излучевина, одлагању контаминираних предмета,

разврставању и складиштењу инфективног материјала, редовној и исправној стерилизацији, поштовању услова асепсе и антисепсе, коришћењу заштитног одела посебно рукавица

- Рад на подизању хигијенских навика на виши ниво

- Обуци чланова породице о мерама заштите

- На упозоравању младих о путевима ширења инфекције

- Појачаном надзору над контролом хепатитиса Ц- тестирањем на анти ХЦВ антитела,

увођењем протокола за новооткривене случајеве , као и редовно пријављивање ЗЗЈЗ - Организовању информативних састанака, подизању нивоа информисаности о хепатитису Ц учествовању у кампањама о јавном здрављу.

Струковна сестра Г.Ђорђевић, ОБ Панчево

Извор:

1. Гаратић Л. Вирусни хепатитиси – глобални проблем светског здравства

2. Максимовић М. Здравствена нега у инфектологији, Београд Виша медицинска школа 2006.

3. Вивенце А., Лепеј С. ,Кралец И. , Сувремрна дијагностика и лечење хепатитиса Ц

4. Ножић Д. Инфективне болести са епидемиологијом, Београд ,Висока здравствена школа струковних студија 2010.

5. Делић Д. Хронична хепатитис Ц инфекција, Београд Завод за уџбенике 2012.

6. Лабо Медика