Радиолошке карактеристике дивертикулума желудца

Дивертикулум желуца представља слепо, кесасто избочење од лумена пут споља, свих или поједних слојева зида желуца.

Учестлост дивертикулума у желудцу у односу на друге делове дигестивне цеви је мала, тако да се налазе у само 0,1% особа код којих је урађен радиолошки преглед желудца. Дивертикулуми могу да се локализују у било ком делу желудца, најчешће у форниксу ( 75%), затим у антруму ( 15%) и најређе у корпусу. Према начину настанка и морфологији се не разликују од дивертикулум других локлизација. Могу да буду пулзиони или тракциони , прави-уколико садрже све слојеве зида или лажни-у виду пролапса слузнице кроз мишићни слој желудца.Посебан облик су интрамурални дивертикулуми , у целини садржани у зиду желудца, без деформације серозе.Дивертикулуми су асимптоматски или се испољавају неспецифичним симптомима , који због мале учесталости овог обољења пре побуђују сумњу на другу етиологију симптома. Могу да се јаве од дечијег до адултног узраста, када се најчешће дијагностикују у средњој животној доби.Два пута су чешћи код жена. Према етиологији су конгенитални или стечени.Уколико су праћени дивертикулумима у дуоденуму и колону већа је вероватноћа да су конгениталног порекла. Конгенитлни дивертикулуми највероватније настају у току ране ембриогенезе у виду пупољак цревног епител који разраста пут субепителног ткива, дуж мест проласка крвних судова.

Стечни пулзиони дивертикулуми су последица повећаног интралуминалног притиска. Тако, форниксни дивертикулум највероватније настаје услед слабости мускулатуре у овој регији, удржене са дискинезијом желудца. За настанак тракционих дивертикулума од значаја су перигастричке адхезије, обољења панкреаса и жучне кесе. Траума , укључујући и јатрогену , као што је субтотана гастерктомија, такође може да буде узрочни фактор.

Симптоматски дивертикулуми се најчешће испољавају хроничним , интермитентним болом у епигастријуму. У дечијем узрасту оваква симптоматологија , после искључивања других узрока бола, је индикација за преглед гастодуоденума под сумњом на конгенитални дивртикулум желудца. Форниксни дивертикулуми су праћени симптомима гастроезофагеалног рефлукса и дисфагијом, која некада доводи до значајног губитка телесне масе. Дивертикулуми антралне регије могу да узрокују интермитентну опструкцију пилоруса. Крварење из дивертикулума је релативно ретко и посебно је везано за ектопично панкреасно ткиво у дивертикулуму. Описан је и развој малигног тумора у дивертикулуму желудца који се испољио знацима крварења и волуминозном, палпабилном променом у абдомену.

Радиолошки преглед гастодуоденума са баријумским контрастом је неопходан и најчешће иницијалан дијагностички поступак.Радиолошким прегледом се утврђује локализација , морфологија дивертикулума и евентуални знаци дивертикулитиса и перидивертикулитиса . Обично су величине од 1цм до 7 цм, с тим што су прави ретко већи од 2цм. По правилу су солитарни, са анегдоталним случајевима мултиплих, који су првенствено препилорусне локализације.

При радиолошком прегледу је неопходно да се утврди положај у коме се дивертикулум најлакше празни, како би се заузимањем истоветног положаја после јела спречила ретенција садржаја у дивертикулуму.

Диференцијално дијагностички у обзир долазе малигна и бенигна улкусна ниша. За разлику од малигне улцерације, на терену ригидног , инфилтрисаног зида, дивертикулум не ремети гипкост зидова жлудца, а његове димензије могу да се мењају при пролазу перисталтичког таласа. За диференцирање од пептичког улкуса значајно је залажење набора слузнице желудца преко врата у дивертикуларну врећу, за разлику од улкусне нише која је од сенке контаста у лумену желудца одвојена светлом Хамптон-овом линијом , док су набори слузнице конвергентни према ниши, али унутар ње недостају.Формација дивертикулума желудца при прегледу абдомена ЦТ-ом може да симулира тумор леве надбубрежне жлезде,па се препоручује допунски преглед у положају пронације, ради бољег испуњавања дивертикулума контрастом.Гастроскопија са циљаном биопсијом слузнице је индикована ради дефинитивне дијагнозе и искључивања могућноси малигне промене. Диференцијално дијагностички ендоскопски налаз субкардијалног дивертикулума може да одговара параезофагусној хијатус хернији , што се разрешава типичном сликом при радиолошком прегледу.

Терапијски приступ код асимптоматских и мањих дивертикулума је конзервативан:хигијенско-дијететски режим, антациди и лкови који побољшавају мотилитет дигестивне цеви. Код развоја компликација индикована је лапаротомија са ексцизијом, односно инверзијом дивертикулума. Као новија метода наводи се лапароскопска ресекција дивертикулума.

Текст на основу извора уредила др Јована Маринковић, Општа болница Панчево, Одељење за радиолошку дијагностику.

Извори:

Плавшић Б.Радиологија желудца у радиологији пробавног канала, Плавшић Б.Загреб школска књига 1986.

Velanovich V.Gastric diverticulum, Endoscopic and radiologic apperance. Surg Endosc 1994.