ДЕПРЕСИЈА КОД АДОЛЕСЦЕНАТА

Ваш адолесцент се чудно понаша у последње време, избегава разговор са вама, одбија да једе, често се затвара у своју собу... Забринути сте и у недоумици да ли је у питању проблем за који не знате, депресија или једноставно нормални симптоми адолесценције.

Адолесценција (лат. adolescere значи "постати зрео, сазрети"), почиње са постизањем полне зрелости у раздобљу пубертета, док се за горњу границу узима време постизања емоционалне и социјалне зрелости који подразумевају искуство, спремност и способност да се преузме улога одраслог, што подразумева 24 године старости.
Сваки стручњак за децу или младе људе, рећи ће вам да је заиста тешко повући јасну паралелу. Ипак, није и немогуће.

Симтоми депресије код адолесцената
Главни психосоцијални задатак адолесценције је формирање чврстог личног идентитета који је условљен биолошким, психичким и социјалним сазревањем. Формирање идентитета је процес налажења одговора на питање "ко сам" ,"где припадам", "шта желим да постигнем", "какав желим да будем". Природа није била благонаклона према малом човеку који се труди да порасте и нађе своје место под сунцем. Напротив, прва баријера на коју наилази, уколико је имао „срећно детињство“, јесу физичке промене.
У овом периоду вршњаци заузимају прво место у животу младог човека, који му кроје и намећу стандарде лепоте, као и неизоставни медији и други социјални фактори. Уколико наш адолесцент упадне у депресију, мења се и његов доживљај телесне шеме, што се може манифестовати булимијом, јо-јо дијетама, преждеравањем, или у најекстремнијим случајевима, анорексијом. Поред тога што ремети режим исхране, ритам спавања се такође мења. Почиње да претерано спава, бежећи на тај начин од самог себе, а може патити и од несанице. Разредна вас зове на разговор, јер је „дете“ страшно попустило у школи, непажљиво је на часу, оним ретким данима када је у школи. Враћате се из школе пренеражени и схватате да вам дете није ту. Чекате га, мобилни је недоступан, а пала је ноћ. Депресивна деца понекад беже од куће, чиме шаљу поруку да желе вашу помоћ, колико год то вама нелогично изгледало. Зове вас отац пријатеља вашег адолесцента, скрећући вам пажњу да их је по ранијем повратку кући затекао како пуше траву. На жалост, злоупотреба психоактивних супстанци је врло чест пратилац депресије код младих људи, јер на тај начин мисле да ће побећи од сурове им стварности.
Полни идентитет
Поремећај полног идентитета у адолесценцији је специфичан психопатолошки облик који се повезује са неуспешном интеграцијом психолошких процеса у прихватању свога пола, своје полне улоге и уопште, полности, тј. мушкости или женскости, уз сасвим нормално биолошко одређење пола. Осим што пролази кроз разноразне физичке промене, добија и мноштво нових улога за које није довољно припремљен. И тако се јави константан осећај напетости и предвиђање да ће се несто лоше догодити у одређеним ситуацијама, општеприсутно сопствено уверење да је инфериорнији од других, да га друштво не може прихватити као таквог и да се никоме не може свидети. Изразита хиперсензитивност може проузроковати честе нападе плача, или, контрадикторно томе, честе изливе беса, љутње или насиља.
Стално сурфовање интернетом или играње игрица јесу један вид бежања од реалности и начин употпуњавања времена узроковано наглим смањењем социјалних интеракција, престанка тренирања омиљеног спорта или неког другог хобија. Преокупираност идејом да би могао бити одбијен или критикован, страх да се окружи људима, осим ако није сигуран да ће им се заиста свидети доводи до тога да се адолесцент држи старог, добро познатог друштва у страху да би могао бити одбијен, сувишан или једноставно лоше прихваћен. Себе види као ружног, безвредног губитника који није достојан ничије пажње и љубави. Када овакве мисли постану доминантне, депресивни адолесцент може размишљати и о радикалном излазу - самоубству. Немојте се оглушивати око сигнала који вам шаље- шали се на рачун самоубиства, изјављује да је „боље би ми било да сам мртав“, „волео бих да нестанем заувек“, „не постоји излаз из ситуације“. Позитиван став према смрти и њено романтично приказивање кроз приче или песме, често наводно ненамерно повређивање, прекомерно пијење, пребрза вожња аутомобила, могу бити одраз става према животу, односно његовом ниподаштавању и жељом за окончањем.

Шта доводи до оваквих стања?
Низак социо-економски статус, сиромаштво, лоше образовање и незапосленост у породици могу бити чиниоци ризика. Лоши породични односи и трауматски догађаји током детињства остављају јак печат на малог човека који би тек требало да се обликује. Уколико супружници имају афективне или неке друге психијатријске поремећаје, понашање неког члана породице уклапа се у антисоцијални образац, уз који обично иде и злоупотреба психоактивних супстанци и/или алкохолизам, велике су шансе да се код детета развије тзв. „научена беспомоћност“, што ће га, готово сигурним корацима одвести у депресију.
Уколико се често свађате са супружником, при том улазите и у физичке сукобе, потрудите се да то не радите пред децом и потражите стручну помоћ породичног терапеута. Немојте запостављати дете због каријере, честих промена боравишта, сталних одсуствовања од куће, развода, смрти неког члана породице... Никако немојте пред њега постављати превелике захтеве. Запитајте се прво шта дете заиста жели и колико може. Деца која су физички или сексуално злостављана имају много веће шансе да се разболе од депресије у односу на своје вршњаке, као и деца која расту у ригидним породицама.

Дете ми је депресивно. Шта даље?
За почетак разговарајте. Ставите му до знања да сте уз њега без обзира на све и то потпуно безусловно. Немојте паничити, нападати га и постављати му сувишна питања. Битно је да му ставите до знања да сте вољни и спремни да му пружите подршку на било који начин. Прва реакција адолесцента „оптуженог“ за депресију неретко је затварање и ћутање. Причање о проблемима је у том узрасту веома тешко. Поштујте границе до којих вам се дете отвара, покажите да се саосећате са њим и да сте спремни да га саслушате онда кад буде спреман.
Уколико дете тврди да не постоји проблем, не игноришите своје инстинкте и симптоме које сте уочили, узимајући у обзир њихову озбиљност и трајање. Имајте на уму да је порицање јак механизам одбране и да постоји могућност да ваш мали човек и не уочава да има проблем. Најбоље би било да ваш мали човек и ви потражите стручну помоћ психолога или психијатра. Можда сте и преувеличали симптоме, али боље је да вам савест смири стручно лице, зар не?

Извор: стетоскоп.инфо
датум: 31.12.2022.