ЧИР НА ДВАНАЕСТОПАЛАЧНОМ ЦРЕВУ

Под улкусом (чиром) се подразумева локална ерозија, разједина слузокоже са продирањем ка мишићном слоју и дубље, што може довести до настанка перфорације, пуцања чира или, ако оштети крвни суд, до крварења. Улкусни кратер може бити испуњен крвљу, као и протеинским ексудатом. Оваква манифестација је типична за акутно стање ове болести. Чир који се налази на предњем зиду дванаестопалачног црева доводи до перфорације (пуцања), док на задњем зиду долази до продирања ка гуштерачи или до крварења.

Колико често се јавља?
Чир на дванаестопалачном цреву (дуоденални улкус) може се јавити у сваком животном добу, али је чешћи код млађих и средовечних особа (између 20 и 45 година). Чешћи је код мушкараца, а у последње време је у порасту и код жена.

Узрок настанка
Иако се данас доста зна о механизмима који доприносе настајању дуоденалног улкуса, ипак, његова је патогенеза недовољно јасна. Научно је диказано да секреција желудачне киселине има значајног утицаја на настајање дуоденалног улкуса, али фактори који утичу на осетљивост дуоденалне слузокоже нису још дефинитивно проучени.

Конзумирање цигарета је веома важан фактор у повећању фреквенце настајања дуоденалног улкуса, слабијег одговора улкуса на терапију и повећаног морталитета пацијената са дуоденалним улкусом. Овај порок не повећава секрецију HCl, већ се за повећану инциденцу настајања дуоденалног улкуса у пушача претпоставља да цигарете инхибишу секрецију панкреасних бикарбоната који нормално неутралишу кисели желудачни сок.

Генетски фактори такође су значајни у настајању дуоденалног улкуса, што потврђује и његово чешће налажење у породицама у којима је било улкуса. Колонизација „Helicobacter pylori” у желуцу присутнаје у 90 - 100% пацијената са дуоденалним улкусом. Ово наводи на потенцијалну улогу ХП у патогенези настајања дуоденалног улкуса. Каткада се у пацијната са дуоденалним улкусом јављају антитела према вирусу херпес симплекса.

Симптоми
Најчешћи симптом дуоденалног улкуса је бол.
Боље најчешће у виду оштрих пробадања, печења или сврдлања. Некада бол може бити недефинисан у виду абдоминалног притиска или пуноће, а често и у виду нејасних сензација. У око 10% пацијената бол се локализује у десној страни епигастријума, а у дуоденалном улкусу карактерише се појавом наведене симптоматологије, од 90 минута до 3 сата после узимања хране. Услед болова пацијент се често буди ноћу, а после узимања хране или антацида бол пролази за неколико минута. Уз бол се јављају мука и гађење.
За ово обољење је карактеристично циклично јављање у пролеће и јесен, а некада постоје интервали од неколико година без тегоба.
Знаци чира клинички могу личити на друга обољења трбушне дупље, као што је акутно запаљење жучне кесе, запаљење гуштераче, код хијатус херније и других функционалних сметњи. Веома је значајно да се зна да један велики број пацијената са активним дуоденалним улкусом нема улкусну симптоматологију. Ово је разлог непрецизног одређивања индциденце улкуса у широкој популацији становништва.

Дијагноза
Дијагноза се поставља или рендгенским снимањем желуца или гастроскопијом. Лечење се спроводи у свим случајевима када је то могуће и уколико постоји одговор на примењену терапију. Проценат откривања дуоденалних улкуса креће се од 70 до 80%.
Увођењем радиолошке методе двојног контраста (баријум - ваздух) овај проценат се повећава на 90%. Типична дуоденална улцерација при радиолошком прегледу изгледа као дискретан кратер у горњем делу дуоденалног булбуса.

Лечење
Већ дуже времена антациди спадају у групу главних лекова за лечење дуоденалног улкуса. Најчешће се као антациди користе препарати микстуре алунунијум и магнезијум - хидроксида, а њима се понекад могу додати и други елементи. На париеталним ћелијама желуца налазе се хистамински Х2 рецептори, па се њиховом инхибицијом смањује како лучење базалне, тако и стимулисане киселе гастричне секреције. Због овог њиховог дејства антагонисти Х2 рецептора су лекови који се најчешће примењују у лечењу улкусне болести.
Први лек из ове групе који се примењивао био је Циметидин. Он је успешно инхибисао базалну киселу секрецију, а у више од 80% случајева редуковао је стимулисану киселу секрецију. Најчешће нежељене ефекте терапија Циметидином имала је на централни нервни систем и на хепатореналне функције.
У овако лечених пацијената повећане вредности пролактина су описане, а због инхибиторног ефекта Циметидина на хепатички ензимски систем цитохром П 450, долазило је до повећања вредности трансаминазе и алкалне фосфатазе. Због његовог антиандрогеног ефекта јављала се гинекомастија и импотенција у мушкараца.
Друга генерација лекова антагониста Х2 рецептора убрзо је откривена и припадала је генерацији Ранитидина. Ова врста лекова је шест пута потентнија у инхибицији гастричне секреције од Циметидина, има боље ефекте у зацељењу дуоденалног улкуса и смањује инциденцу рецидива овог обољења. Од недавно су у употреби још две врсте антагониста рецептора (Фамотидин и Низатидин).
Фамотидиње веома потентан антагонист Х2 рецептора, 8-10 пута јачи од Ранитидина у ихибицији лучења желудачне киселине. Низатидин као антагонист Х2 рецептора у лечењу дуоденалног улкусаје уведен недавно. Припада трећој генерацији антагониста Х2 рецептора.

Превенција
Превенција је јако важна, а она се састоји у избегавању лекова који се узимају орално ради лечења разних других обољења, избегавању пушења, алкохола и неадекватне исхране.

Извор: стетоскоп.инфо
датум: 9.10.2023.