Церебрална парализа

Церебрална парализа је хронично неуролошко стање. Настаје као последица оштећења централног нервног система у раним развојним фазама. Постоји у више различитих форми.

Фактори ризика су бројни и могу испољити своје дејство у току трудноће, порођаја или непосредно након њега. Такође, могу бити повезани са здравственим стањем мајке. Фактори ризика од стране мајке: шећерна болест, обољења штитне жлезде, вирусне инфекције, примена одређених лекова, висок притисак (прееклампсија, еклампсија), изложеност зрачењу и механичким повредама у току трудноће,... У факторе ризика у пренаталном периоду спадају: дефекти у развоју, крварења, хипоксија, инфекције, повреде,тровања... У постнаталном периоду то су најчешће дефекти у сазревању, менингитис, енцефалитис, трауме и инсулти. У перинаталном периоду: асфиксија, церебрална хеморагија, хипербилирубинемија, инфекције централног нервног система, повреде и метаболички поремећаји.

Висок степен ризика носе и близаначке трудноће, вишеструке трудноће, преверемени порођаји и вантелесна оплодња.

Узрок може бити: непознат, повезан са више спољашњих фактора, а у 10-20% случајева наследни фактор.

Клиничка слика је тешка и карактерише се многобројним поремећајима:

-положаја, тонуса, моторике, координације

-вида, слуха, равнотеже

-говора, гутања, саливације

-коштано- мишићног система (деформитети, слабост/одузетост)

Може бити удружена и са поремећајима опажања и схватања, менталном дисфункцијом. Најчешћа придружена стања су: афективна лабилност, конвулзије, парцијални или генерализовани епи напади, инфекције дисајних путева, гастро-езофагеални рефлукс, лош нутритивни статус, деформитети кичменог стуба и екстремитета ( са тенденцијом прогресије) ...

Према степену, типу и локализацији абнормалности код детета одређују се облици церебралне парализе. Према врсти поремећаја кретања разликују се: спастична ( укочени мишићи), атетозна ( невољни, неконтролисани покрети), атаксична ( лош баланс и координација), мешовита форма...У дефинисању облика ЦП у обзир се узимају и знаци попут парезе(слабост) и плегије(парализа, одузетост). Отуда разликујемо хемипарезу (слабост једне половине тела), хемиплегију ( одузетост једне половине тела), квадриплегију( одузетост сва 4 екстремитета и трупа) , моноплегију ( одузетост једног екстремитета), параплегију( одузетост доњих екстремитета).

Дијагностикује се клиничким прегледом (неуролошким и физијатријским), неурофизиолошким (ЕЕГ) и радиолошким испитивањима ( у првом реду: ултра звук, магнетна резонанца). Код сумње на наследни фактор потребно је урадити кариотип или метаболички скрининг.

Лечење се започиње што пре по постављању дијагнозе у специјализованим установама. Процена тежине оштећења и степен развојног одступања и кашњења процењују се према шемама моторног развоја у првој години живота. Лечење се темељи на кинезитерапијском програму који има за циљ оспособљавање за самозбрињавање. То у практичном смислу значи обезбеђивање задовољавајућег обима покрета у зглобовима, савладавање контрактура и повећаног мишићног тонуса, вежбе за стимулацију моторног развоја, вертикализацију, ход уз помоћ помагала, радну терапију....

У процесу лечења примењује се мултидисциплинарни приступ, тако да су у њега укључени: педијатри, неуролози, хирурзи, физијатри, логопеди, психолози,физио и радни терапеути....Значајну улогу првенствено имају родитељи, са којима у сарадњи се постижу најуспешнији примери оспособљавања детета и његове социјализације. Текст на основу извора уредила др Миломирка Димитријевић, Одељење за физикалну медицину и рехабилитацију

Извор:

„Основи физикалне медицине и рехабилитације“, уџбеник за студенте медицине групе аутора Медицинског факултета Универзитета у Београду, 2014.

https://www.cerebralnaparaliza.com/sr/cerebralna-paraliza