ДР БИЉАНА ГАВРИЛОВИЋ: Докторка која БОЛ познаје у душу

Један од главних симптома било које болести или тегобе готово увек је – бол. Било да се само ударите или посечете или имате неку пролазну тегобу или пак озбиљнију болест, управо бол је један од аларма који ће вас упозорити да с вашим организмом нешто није у реду и да треба реаговати и заштитити га. Међутим, бол може имати и друго лице и другачији карактер, а они који су ту његову мрачну страну упознали не би то познанство пожелели ни најгорем непријатељу. То друго лице бола указује се онда када он потраје три месеца, односно када се претвори у – хронични.
Колико је трпљење бола током тако дугог периода погубно по организам у целини најбоље зна др Биљана Гавриловић, специјалиста анестезиологије са реаниматологијом и супспецијалиста медицине бола. Докторка Гавриловић је запослена у Општој болници Панчево, а колико се у тој установи бол озбиљно схвата сведочи чињеница да тамо од августа 2020. године ради амбуланта за терапију бола у којој се третирају све врсте дијагностикованих акутних и хроничних болова.
Тренутно је због пандемије ковида, рад амбуланте привремено прекинут, а пацијенти ће поново моћи да закажу преглед чим епидемиолошка ситуација то дозволи. Више о овоме сазнаћете кроз питања на која је одговорила др Биљана Гавриловић.

Реците нам нешто више о раду амбуланте за терапију бола?

„Амбуланта је пре пандемије радила једном недељно, уторком од 7 до 13 сати, и то у оквиру анестезиолошке амбуланте, у Специјалистичком центру. Надам се да ћемо ускоро моћи да наставимо с радом по истом режиму као и пре пандемије. Пацијентима који тада буду желели да дођу на преглед биће неопходан упут лекара опште праксе, будући да ми лечимо само дијагностиковани бол. До сада нисмо имали велики број пацијената, јер грађани још увек нису довољно упознати с чињеницом да ова амбуланта постоји нити са могућностима лечења које она пружа."

Чињеница је да бол, чак и онај краткотрајнији, уме да изнури човека и физички и псички. У каквом су стању били пацијенти који су вам се до сада најчешће обраћали за помоћ у амбуланти?

„Пацијенти у нашу амбуланту најчешће дођу тек онда када исцрпе све друге могућности лечења. Долазе нам разочарани, често уплакани, молећи за помоћ и гледајући на нашу амбуланту као на последњу наду. Нажалост, у том тренутку им је и стрпљење на измаку, па се понекад дешава да одустану од лечења ако им већ од прве дозе лека не буде боље. Пацијенти који нам долазе не могу да се сврстају у неку одређену групу по сличности или доминантној карактеристици: они су различитих година, а пођеднако нам се јављају припрадници оба пола."

Како изгледа преглед у амбуланти?

„Преглед започињем увидом у документацију, дијагностику и процедуре и терапије које је пацијент до тада добијао. Затим следи дуга „анкета бола”, где пацијент и ја откривамо све појединости: када бол почиње, колико траје, каквог је карактера – да ли жари, пали или је туп, шта олакшава, а шта отежава стање… Први преглед траје најмање 30 минута, а некада и више од једног сата. Пацијенти у нашој амбуланти сигурно могу очекивати смањење бола, али морају имати поверења и стрпљења."

Како медицина дефинише бол и да ли се он може сматрати болешћу или је то увек само симптом?

„Бол је сложено, вишеструко и непријатно сензорно и емоционално искуство, како је то дефинисала Међународна асоцијација за проучавање бола. То је лично, субјективно искуство које укључује сензорне, емоционалне и понашајуће факторе повезане са стварним или потенцијалним повредама ткива. Бол може бити акутни и хронични. Акутни бол понекад има заштитну функцију, јер указује на појаву болести и оштећења. Сваки бол који траје дуже од 3 месеца постаје хронични бол и он се заиста сматра болешћу за себе. На лечење хроничног бола се троши много новца, он доводи до инвалидитета, умањује квалитет живота и радну способност појединца."

Зашто долази до појаве хроничног бола и које су последице таквог стања?

„До хроничног бола долази из више разлога. Неки од њих су малигне болести због саме њихове природе да праве деструкцију ткива, затим нелечени и недовољно лечени акутни болови, те постоперативни, дегенеративни неуропатски бол. У сам процес настанка умешано је много фактора: патолошки и дегенеративни процеси (оштећење ткива траумом, болешћу или дегенеративним процесима повезаним са болешћу или старошћу), физички, психички и социјални фактори, као и фактори заједнице (у понеким заједницама се болу умањује важност). Једноставно речено, продужена болна стања доводе до промена на нервима, кичменој мождини и централном нервном систему, тако да бол постаје стање целог организма, познат под термином хронични бол. Тада представља болест пер се. Цела личност пацијента пати: физичка, психичка, социјална и бихејворијалана. Долази до развоја депресије, анксиозности, редукције активности и социјалних контаката. У свету један од пет људи пати од неке врсте хроничног бола. То може бити мускуло-скелетни, неуропатски, хроничан бол после хируршких операција, канцерски бол, функционални болни синдром, комплексни регионални болни синдром…"

Како се лечи хронични бол?

„Оно што отежава третирања бола је немогућност прецизног мерења и процене. Бол је субјективни осећај, што значи да га може исказати, описати и нумерички оценити само особа која га трпи. Адекватна процена јачине и квалитета (убод, жарење, паљење), те периодичност јављања и провоцирајући фактори могу помоћи у што успешнијем третману. Информисаност пацијента је један од битних фактора у процесу лечења. Уколико на почетку не одредимо колико је бол јак, каквог је карактера, шта га погоршава, а шта смањује, могућност успешног третмана је мала. Процес лечења је мултидисциплинаран и често изискује више специјалности: хирурга, неуролога, физијатра, психијатара и специјалисте медицине бола и, наравно, активно учешће самог пацијента и његове породице. Често је у лечењу неопходно кориговати факторе понашања, спровести дијететске режиме и повећати физичку активност. Лечење хроничног бола је дуготрајан процес, који не нестаје чаробним штапићем, чега пацијент и терапеут морају бити свесни. Лекови и процедуре често дају ефекте тек после дуже примене. Све горенаведено тражи првенствено добру сарадњу између пацијента и лекара и тимски рад. Хронични бол више од било које друге болести тражи стопостотну сарадњу."

Познато је да наш народ чим осети било какав бол прибегава лековима не водећи рачуна ни о врсти ни о количини. Колико је то опасно?

„У нашој земљи вам не треба лекарски рецепт за неопиоидне аналгетике. У њих спадају НСАИЛ (нестероидни антиинфламаторни лекови: Диклофен, Кетонал, Мовалис…). Наш народ их обожава, а они дају мноштво компликација: крварење из гастроинтестиналног тракта, првенствено желуца и дванестоплачног црева, кардиолошке компликације, повећање нежељених кардиолошких догађаја (инфаркт и сл). Ових лекова се више плаше доктори када их преписују, него сами пацијенти који их редовно употребљавају."

Шта је ваш савет – како третирати најчешће врсте акутног бола попут главобоље, костобоље и слично?

„Лични савет у случају благих главобоља које се повремено јављају и пролазе јесте да се узме Парацетамол, Кафетин или Кафебол. За сва друга болна стања ипак се обратите изабраном лекару. Бол је симптом који често указује на почетак болести, па му треба указати заслужено поштовање."

Како да знамо да је време да се обратимо стручњаку јер је наш бол прерастао у хронични?

„Лекару се јављамо када бол почне, не чекамо да постане хроничан бол. Када бол постане хроничан, третман и лечење су много сложенији и захтевнији. Понекад изискују инвазивне и болне процедуре, а понекад употребу опиоидних аналгетика који имају мноштво нежељених дејства и компликација."

Недавно сте се вратили са едукације у Мадриду. Реците нам нешто више о томе.

„Тачно, недавно сам била на едукацији у Мадриду код др Марија Фахарда Переза, ванредног професора анатомије на Универзитету у Мадриду и извршног директора компаније Ultradissection Group, која професиналцима пружа обуке у области анатомије и примене ултразвучно вођених процедура на пацијентима. Тема моје едукације били су ултразвуком вођени блокови у терапији болних стања. То су инвазивне процедуре којима се решавају болна стања код којих лековима није могуће смањити бол. Подразумевају блокирање нерава, давање кортикостероида и других лекова, ултразвуком вођених ињекција."

„Професор Фахардо има много искуства у овој области. Он се бави и веома захтевним процедурама (нпр: радиофрекветна аблација и импалтација епидуралних и спиналних стимулатора) за које у нашој болници још не постоје услови. Свакако ће ми знања стечена у Мадриду омогућити да са још више успеха помогнем већем броју пацијента да се ослободе бола."

Извор: zdravopancevo.rs
датум: 29. децембар 2021