Беснило

Беснило је акутна инфективна болест централног нервног система на коју су осетљиве све топлокрвне животиње и човек. Веома је тешка болест и у 99,9% случајева се завршава смртно. Припада групи зооантропоноза, изазива је Rabies virus. Болест је распрострањена широм света (у више од 150 земаља). Око 55 000 људи широм света умре од беснила (претежно из Азије и Африке), а 40% су деца млађа од 15 година.

Природни резервоар вируса беснила су дивље животиње (најчешће лисица, вукови ) са којих се вирус беснила, уједом бесне животиње,преноси на домаће животиње (најчешће пси и мачке). Вирус беснила се преноси уједом животиње у чијој пљувачки се налази вирус, али и контактом пљувачке са оштећеном кожом или слузокожом. Клиничка слика зависи од бројних фактора : локализација повреде (најгору прогнозу имају повреде на лицу), количине унетих вирусних партикула, имунитета особе и бројности повреда. Фазе болести су : инкубациони период : просечно траје 20-90 дана, продромални период : болови на месту уједа, грозница, малаксалост, мука и повраћање, акутна неуролошка болест : фуриозно беснило – клиничком сликом доминира психомоторни немир са хидрофобијом, а јављају се изражен страх, халуцинације, раздражљивост и аерофобија (страх од кретања ваздуха). Након 2-3 дана креће слабост мишића и парализа (прво су оштећени кранијални нерви, затим нерви екстремитета и на крају дијафрагма и интеркостални мишићи). Смрт се углавном јавља након 5-7 дана. паралитичко (мирно) беснило – од почетка болести се јављају прогресивне мишићне парализе, кома : јавља се око 6. дана болести, смртни исход/оздрављење : смртни исход се најчешће јавља око 6. дана. За дијагностику болести су потребни епидемиолошки подаци о уједу бесне животиње, карактеристична клиничка слика, хистопатолошки налаз (пост мортем), утврђивање вирусних антигена и антивирусних антитела.

Програм искорењивања и сузбијања беснила у Србији је започео новембра 2010. године, а спроводи се оралном вакцинацијом лисица и других дивљих животиња бацањем мамаца из авиона који садрже вакцину против беснила на територији целе Србије. У Србији је референтна установа за беснило Пастеров завод Нови Сад, а такође постоје и 27 Антирабичних станица које се већином налазе у оквиру Завода за јавно здравље. Основна улога Антирабичних станица је пријем и регистровање особа озлеђених од животиња, као и спровођење комплетне антирабичне имунопрофилаксе (давање вакцине и имуноглобулина) код озлеђених код којих се постави индикација.

Др Ивона Миленковић Миладиновић,ОБ Панчево

Извор:

Шашић М, Божић М. и сар.: Инфективне болести, Медицински факултет Универзитета у Београду, ЦИБИД, Београд, 2013, стр. 118-123.