1 2 3 4 5

Вести



АНКСИОЗНИ ПОРЕМЕЋАЈИ (АНКСИОЗНОСТ)

Главна карактеристика ових психијатријских поремећаја је присуство анксиозности, односно страха. Ова два осећања, анксиозност и страх, се јављају увек када проценимо да нам прети нека опасност. Кажемо да се ради о страху ако је опасност непосредна, а да се ради о анксиозности ако особа страшљиво исчекује неку опасноcт у будућности. Поред страха који се јавља у ситуацијама које са собом реално носе неку опасност, постоје и страхови који се јављају кад опасности уопште нема, или је опасност мала, а реакција страха пренаглашена. Такви страхови се називају патолошким, нереалним или болесним страховима и основ су многих обољења у психијатрији, али доминантно анксиозних поремећаја.

Клиничка слика
За појачане захтеве тела у случају борбе или бекства из опасности, потребна је већа количина кисеоника, те почињемо убрзано да дишемо. Убрзава нам се и рад срца и расте на кратко време и крвни притисак, а све у циљу да се крв са неопходним материјама допреми у што већој количини до оних делова тела који су нам тада неопходни. Такође, јави се и прерасподела крви, тако да се крвоток у оним деловима који нам нису у тренутку опасности неопходни нешто мало редукује, док се у другим деловима појачава.
Зато када осетимо страх пребледимо и осуше нам се уста. У исто време се и успоравају неки процеси без којих у том критичном тренутку можемо, да би се сачувала енергија за одбрамбене активности. Тако се рецимо успорава рад црева, па кад имамо страх осећамо нелагодност у стомаку. Сви се мишићи мало затегну да би били стартнији. То нам помаже у одбрани, али ако страх потраје, као последица може се јавити главобоља и бол иза грудне кости јер се тамо налазе мишићи чија затегнутост доводи до непријатног осећаја. Да се тело услед ослобађања веће количине енергије не би прегрејало, укључују се нове сврсисходне реакције које служе да снизе температуру тела, а то су дрхтање и презнојавање.

Панични поремећај се карактерише појавом паничних напада и такозване антиципаторне анксиозности. Панични атаци су углавном изненадни напади страха који се јављају „као гром из ведрог неба". Страх почиње полако да расте, достигне максимум за неких десетак секунди, траје једно одређено кратко време у најизраженијем облику (које се мери у минутима), а онда спонтано опада. У тренутку најачег страха особа обично има утисак да јој прети непосредна опасност уз чест осећај животне угрожености. Имају утисак да се са њима у том тренутку дешава нешто страшно, попут инфаркта миокарда, шлога, верују да ће да се угуше, изгубе свест или полуде. Имају изражене телесне симптоме које прате страх, али је најчешће присутан убрзан срчани рад, прескакање срца и убрзано дисање. Дешава се да током страха дишу отвореним устима и дубоко, или брзо и плитко, што због поремећеног односа кисеоника и угљендиоксида у нашем телу доводи до непријатног осећања трњења или мравивања по телу као и осећања нестабилности и вртоглавице. Често кажу да имају осећај као да су им ноге од гуме и да имају непријатан осећај иза грудне кости у виду притиска. Честа тегоба је и дрхање и презнојавање. Антиципаторна анксиозност је стрепња, зебња, слутња да се овакав панични атак не понови. Она је присутна између два напада и додатно исцрпљује. Могу се јавити и ноћни панични атаци, а препознајемо их тако што се особа буди у току ноћи у страху, презнојена и узнемирена, а да преднодно није имала ноћне море или тешке снове. Они су знак да је болест узнапредовала.

Генерализовани анксиозни поремећај се карактерише појавом стрепње, зебње, слутње повезане са најмање две или више свакодневне и уобичајне ситуације. То су особе које током већег дела дана стално слуте да ће се нешто лоше догодити. Стално им је у глави присутна мисао која почиње са „шта ако.....". Рецимо, дете изађе да се игра а мајка проведе страхујући пар сати - „Шта ако се оклизне и удари незгодно главу", „Шта ако му оде лопта на пут и згази га ауто", „Шта ако га неко стави у кола и одвезе у непознатом правцу", „Шта ако се презноји и прехлади, па добије запалење плућа и умре" и сл. Слутње су увек катастрофичне. Мора се имати на уму да су то стрепње које су присутне континуирано током дана, и то више од 60% времена. Уз то, таквог су интензитета да ометају особу да нормално функционише, исцрпљују је и доводе до велике патње. Оно што је такође карактеристично за генерализовани анксиозни пормећај је да особа има утисак да не може да котролише стрепњу и да је она преплавља. Ако дуже траје, особа као по правилу постаје и депресивна.

Лечење
Лечење анксиозних поремећаја је могуће на два начина. Најпре, могу се лечити лековима. Раније се сматрало да се могу отклонити давањем лекова за смирење типа Бенседина, Бромазепама, Лоразепама и сл. Данас је терапијски приступ лечењу анксиозних поремећаја у потпуности другачији. Наиме, основни лекови за санацију тегоба су антидепресиви и то доминантно они који спадају у групу селективних инхибитора поновног преузимања серотонина. Лекови за смирење се укључују само у почетку и веома брзо избацују из терапије обзиром да имају веома изузетан потенцијал за развој зависности ако се дуго и без контроле узимају. Ако се развије зависност, то постаје нов проблем и болест коју је, нажалост, знатно теже лечити од самог анксиозног поремећаја. За лечење анксиозних поремећаја когнитивно бихејвиорална терапија је метод избора у односу на све остале психотерапије. Код значајног броја пацијената могуће је помоћи му само помоћу ове психотерапијске методе. Међутим, најбољи резултати се постижи комбинацијом медикаментозне и когнитивно бихејвиоралне терапије, с обзиром да медикаменти брже ослобађају пацијента од патње, док им когнитивно бихејвиорална терапија даје могућност да науче како да контролишу страхове и без лекова, продужавају ремисију и смањују вероватноћу настанка нове епизоде болести.

Извор: стетоскоп.рс
датум: 28.4.2022.