Сјогренов синдром

Сјогренов синдром је хронична аутоимуна болест егзокриних жлезда (најчешће пљувачне и сузне жлезде) и унутрашњих органа. Најчешће се јавља између 30. и 50. године живота. Чешће се јавља код жена, а ризик од оболевања од нон-Хочкиновог лимфома је код особа са овим синдромом 40 пута већи него у остатку популације.

Велико научно истраживање које је обухватило САД, Француску, Италију, Немачку, Шпанију, Италију и Јапан, показало је да у свету Сјогренов синдром има 1,63 милиона људи и да се до 2029. године очекује да оболелих буде 1,75 милиона.

Делимо га на примарни и секундарни Сјогренов синдром. Примарни, који се још назива сика синдром, појављује се као самостална болест. Секундарни се појављује удружен са другим аутоимуним болестима као што су системски лупус, реуматоидни артритис, системска склероза, примарна билијарна цироза.

Тачан механизам настанка болести није у потпуности разјашњен. Налаз аутоантитела указује на аутоимуни поремећај: антинуклеарна антитела против рибонуклеопротеина, антитела на мускаринске рецепторе и антигене епитела сузних жлезда и пљувачне жлезде, а код већине је позитиван и реума фактор. Могуће је да аутоимуни процес настаје деловањем спољашњих фактора код генетски предиспонираних особа.

У егзокриним жлездама доминирају инфилтрати лимфоцита и плазма ћелије без макрофага. Такве промене можемо наћи и у интерстицијуму бубрега и плућа, јетри, слезини и лимфним чворовима.

У клиничкој слици се јављају егзокрини и системски симптоми и знаци. Од егзокриних се јављају ксерофталмија и ксеростомија. Ксерофталмија (недостатак суза) доводи до осећаја „песка и страног тела“ у оку који је праћен сврабом, гребањем, сувоћом, учесталих коњуктивитиса, ерозије рожњаче и губитка вида. Ксеростомија (недостатак пљувачке) манифестује се као сувоћа усне дупље, оштећење гласа и укуса, периденталне болести. Може доћи до увећања паротидних жлезда које су на почетку болести меке и безболне, а како болест прогредира постају осетљиве на додир, болне, са благим руменилом коже изнад њих. Код опструкције паротидне жлезде могући је развој гнојног паротитиса. Такође, могу се јавити још и трахеитис, бронхитис, атрофични гастритис, диспареунија и уринарне инфекције. Од системских манифестација може се јавити малаксалост, повишена температура, полимиалгија, миозитис, артралгије, Рејнаудов феномен, пнеумонитис, интерстицијски нефритис, ренална тубуларна ацидоза, хепатомегалија, поремећаји функције јетре, спленомегалија, лимфаденопатија.

Дијагноза се поставља темељном анамнезом, физикалним налазом, лабораторијским налазима, биопсијом захваћене жлезде. За процену функције сузне жлезде користи се Ширмеров тест. Дијагностички критеријуми на основу који се поставља дијагноза јесу: очни симптоми у трајању дужем од 3 месеца, орални симптоми у трајању дужем од 3 месееца, позитиван Ширмеров тест, знаци захваћености пљувачних жлезда потврђени сијалографијом или сцинтиграфијом, позитиван ПХД тест, налаз аутоантитела. Дијагноза се сматра сигурном ако је задовољено најмање 4 од 6 дијагностичка критеријума.

Симтоматско лечење сика синдрома подразумава одржавање хигијенe усне дупље, стимулација лучења пљувачке жваком без шећера, употреба вештачке пљувачке и вештачких суза, заштитне наочаре... Новији терапијски приступ подразумава примену агониста М3 рецептора. У зависности од симптома, могу се дати и нестереоидни антиреуматици и кортикостероиди.

Код највећег броја оболелих болест траје дуго, чак и неколико деценија. Прогноза примарног Сјогреновог синдрома је углавном повољна, док прогноза секундарног Сјогреновог синдрома зависи од клиничког испољавања и активности придружене аутоимуне болести.

Текст на основу извора уредио др Октавијан Баба, лекар Интерног одељења, Општа болница Панчево

Извори:

-„Интерна медицина“ – Дамир Михић

-www.stetoskop.info

-www.mojeoko.rs