Методе замене бубрежне функције

Хронична бубрежна слабост је прогресивно оштећење свих бубрежних функција које води ка терминалној фази болести где симптоматска терапија није довољна. Тада је за продужетак живота неопходно применити једну од метода замене бубрежне функције (хемодијализа, перитонеумска дијализа и трансплантација бубрега).

У случају акутног оштећења бубрега уколико симптоматске мере нису довољне потребно је применити једну од две форме дијализе, хемодијализу или перитонеумску дијализу са основним циљем да се уклоне токсични продукти метаболизма и да се одрже равнотежа течности, електролита и кисело базне средине у организму.

ХЕМОДИЈАЛИЗА је једна је од најраспрострањенијих метода замене бубрежне функције. Обавља се преко апарата за дијализу и дијализатора (синтетске мембране) уз коришћење течности за дијализу. Може бити ургентна и хронична. Током дијализе неопходна је хепаринизација. Хемодијализи је неопходан васкуларни приступ који може да буде привремен и трајан. У привремене спадају катетери ограниченог трајања (централни венски катетри) и дуготрајан приступ Hickman катетери. Трајни приступи су артериовенске фистуле и протезе који се формирају хируршки. Дијализатор за хемодијализу састоји се од три основна елемента: дијализне мембране, сегмента у коме циркулише крв болесника и сегмента са дијализном течношћу. Вода за дијализу мора да буде идеално чиста физички, хемијски и бактериолошки. Течност за дијализу се прави континуирано у систему у коме се меша чиста вода са растворима за дијализу. Дијализна процедура обухвата уклањање непосредних продуката метаболизма. Принцип се састоји од пумпања хепаринизиране крви уз помоћ крвне пумпе у дијализатор брзином 300 - 500 мл по минуту док је проток дијализне течности у супротном смеру брзином од 500 до 800 мл по минуту. Доза дијализе је индивидуална. Најчешћи модел дијализе је 3 до 4 пута недељно, а може трајати и дуже од 5 - 8 сати сваки други дан. Поред уклањања азотних материја дијализом се обезбеђује контрола електолита, кисело базне равнотеже и уклањање вишка течности. Компликације пацијената на дијализи могу бити акутне и хроничне. Акутне су хипотензија, аритмије, крверење, грчеви. Симптоми који их прате су грчеви, мука и главобоља, бол у грудима и леђима, висока температура и грозница. Хроничне компликације су сличне основним компликацијама код болесника са хроничном бубрежном слабости. Главни узрок смрти код дијализног пацијента у терминалној фази болести су кардиоваскуларне компликације.

ПЕРИТОНЕУМСКА ДИЈАЛИЗА је једна од метода замене функције бубрега која се врши преко природне мембране, перитонеума па не захтева хепаринизацију. У овом случају постоји велики ризик од озбиљне компликације у виду перитонитиса. Метода је избора код пацијената који кардиоваскуларно нестабилни или није могуће направити васкуларни приступ за хемодијализу. Апсолутна контаиндикација за ову методу је малигнитет у трбушној дупљи. Основни принцип дијализе је дифузија растворених материја преко перитонеума (трбушне марамице) и његових крвних судова. Разликују се две врсте перитонеумске дијализе, интермитентна са краткотрајним задржавањем течности у трбуху до 30 минута 4 до 6 пута дневно 3 пута недељно. Континуирана амбулаторна дијализа обавља се свакодневно без прекида на 4 до 6 сати. Континуирана циклична се обавља само ноћу или само дању, са изменама на неколико сати и потом се прекида до следећег дана. Адекватном перитонеумском дијализом се омогућавају отклањање токсичних материја, контрола течности и крвног притиска, електролитне и кисело базне равнотеже, добро опште стање болесника. Перитонитис је најзначајнија и најопаснија компликација која представља инфекцију трбушне марамице због уласка бактерија у трбушну дупљу. У тим ситуацијама је неопходна хитна дијагноза и адекватна терапија (антибиотици) јер може доћи до компликација па чак и смртног исхода.

ТРАНПЛАНТАЦИЈА БУБРЕГА је најсавременија метода замене бубрежне функције,захтева сталну имуносупресивну терапију и даје најбољи квалитет живота. Примењује се у терминалној фази хроничне бубрежне слабости. Бубрег се може пресадити од живог сродног даваоца или са умрле особе кадаверичном трансплантацијом. Потенцијални примаоци бубрега су болесници са терминалном бубрежном слабости који се лече редовним дијализама или су у одмаклој фази ове болести. Основна препрека успешности трансплантације је имуни одговор прималаца на пресађен орган. Овај се одговор може превенирати имуносупресивним лековима. Најзначајнија компликација је реакција одбацивања бубрегакоје може настати одмах по пресађивању или након неколико дана односно након неколико месеци. Остале компликације су последица хируршке интервенције, имуноспуресивне терапије.

Текст на основу извора уредила др Тања Богојевић, ОБ Панчево

Извор: Интерна Медицина, група аутора, Медицински факултет у Београду