Хипотермија

Хипотермија је стање у којем је вредност ректалне температуре мања од 35 степена целзијуса. Најчешће настаје у хладном делу године код старијих, социјално угрожених болесника изложених хладноћи изван куће или у кући која није грејана. Често је реч о психички оболелим особама, дијабетичарима зависних од инсулина у хипогликемији, алкохоличарима, особама које злоупотребљавају лекове и дроге или болују од хипотиреозе.

Хипотермија је и значајан узрок смрти код професионалних и аматерских планинара, алпиниста, скијаша, те код путника који путују у крајеве са врло ниским температурама код којих је смрзавање и смрт због хипотермије најчешће последица несрећног случаја. Хипотермија се јавља и код пливача и бродоломаца у хладним водама или код дугог боравка у води од 20 степена целзијуса или хладнијој.

Умерена хипотермија (од 32 до 35 степена Целзијуса) манифестује се дрхтавицом, осећајем јаке хладноће. Особа је појачаног стања свести, свесна опасности и предузима мере самозаштите. Како се темпрература тела спушта испод 32 степена Целзијуса, особа постаје дезоријентисана, конфузна, престаје са мерама самозаштите, наступају сомноленција, сопор и кома. Смрт обично настаје због вентрикуларне фибрилације.

Тешка хипотермија (температура нижа од 30 степена Целзијуса) повезана је са значајним смањењем церебралног протока крви и потребе за кисеоником, сниженим минутним волуменом и хипотензијом. Особа у овом степену хипотермије се на први поглед може чинити мртвом, те захтева пажљиву процену виталних параметара и примену мера кардиопулмоналне реанимације с добрим изгледима за потпуни неуролошки повратак, нарочито код особа које су до смрзавања биле доброг здравља и кондиције. По стабилизацији виталних параметара или ако су они присутни од почетка лечења, у клиничком статусу доминирају: хладна површина тела укњучујући препоне и пазушне јаме, конфузија, поспаност, брадикардија, хипотензија, олигопнеја, изостали или успорени рефлекси, по правилу су зенице фиксиране и недостаје пупиларни рефлекс. Могућ је развитак метаболичке ацидозе и алколозе, иако је по правилу сатурација крви кисеоником у физиолошким границама, али то је лажно позитиван резултат будући да су мерења учињена на собној температури. Артеријски парцијални притисак кисеоника пада за 7% а сваки степен снижења телесне температуре испод 35 степена Целзијуса. У електрокардиографском приказу типичан је налаз брадикардије са успореним спровођењем и продуженим QT и PR интервалима, те широким QRS комплексима и патогномичним J таласима изнад изоелектричне линије непосредно након QRS комплекса.

Болесника треба што раније почети утопљавати свим расположивим средствима у трајању од неколико сати упоредо са лечењем аритмија и метаболичких поремећаја. Погрешно је веровање о повољном учинку конзумирања алкохола у таквим тренуцима. Алкохол погоршава и продубљује све раније описане померећаје стања свести, јаку вазодилатацију која даље индикује даљи губитак телесне топлине и хипогликемију. Ако је болесник при свести и не повраћа, треба што пре започети пероралну рехидратацију топлим напицима. У медицинским установама код бесвесних болесника се осим интравенске примене загрејаних инфузија могу применити и удисање загрејаног и овлаженог ваздуха, желудачна или перитонеална лаважа загрејаним физиолошким раствором и хемодијализа загрејаним растворима. Нужан је мониторинг срчаног ритма и лечење аритмија.

Текст на основу извора уредио др Октавијан Баба, лекар Интерног одељења ОБ Панчево

Извори:

Dinarello CA. Infection, fever, and exogenous and endogenous pyrogens: some concept have changed. J Endoxin Res 2004:10:201.

Greisman LA . Fever: beneficial and detrimental effects of antipyretics. Curr Opin Infect Dis 2002:15:24.

https://mejorconsalud.as.com/evitar-la-hipotermia/