Остеоартритис колена– гонартроза

Једна од веома честих болести колена у општој популацији је остеоартритис. То је хронична болест дегенеративне природе тј. последица је измена у ткивима која сачињавају зглоб, а које настају процесом старења организма. Остеоартритис није специфичан за одређене зглобове, већ може захватити било који. Када је зглоб колена захваћен, то се назива гонартроза.

У основи испољавања остеоартритиса је „трошење хрскавице“ које последично доводи до сужења зглобних простора. Може се довести у везу са претходним повредама зглоба. Онемогу да претходе појави симптома болести и по неколико година. Такође, сматра се да и други фактори доприносе убрзању појаве болести: генетска предиспозиција, повећана телесна маса, пол....Најчешће захвата популацију старију од 50 година, али услед повреда може се јавити и у млађој популацији.

Главни симптоми болести су јак бол и укоченост колена.Нјчешће се јављају са унутрашње или предње стране зглоба. Најизраженији су након устајања или дужег седења. При посматрању колена најпре се опажа појава отока, који може бити испољен у различитом степену, а са даљим током болести настају деформитети зглоба. Пацијенти се често жале да при покретима имају осећај да „колено шкрипи“ тј. опажају се тзв. крепитације. Са задње стране колена , посебно при покушају да савију потколеницу, пацијенти осећају оток тј. присуство Бекерове цисте. Све ово збирно временом води ограничењу покретљивости, смањењу активности и последичном слабљењу мишићне снаге захваћеног екстремитета. Дакле, настаје, једном речју, инвалидитет.

Остеоартритис колена често није локално изолована појава, већ се јавља обострано или се остеоартритис упоредо уочава и на лумбалном делу кичме или другим носећим зглобовима, попут нпр. кукова.

У дијагностици, након анамнезе и клиничког прегледа, примењује се лабораторијска дијагностика ирендгенско снимање.Најчешће, РТГ, као суверена метода даје довољно података за потврду радне дијагнозе.Уколико постоје индикације, могу се применити и сложеније имиџинг методе, попут магнетне резонанце или компјутеризоване томографије.

Лечење се спроводи најпре применом аналгетика и антиреуматика уз примену одређених мера. Најзначајније су оне које воде смањењу телесне масе( да би се смањило оптерећење зглоба) и повећању покретљивости ( да би се спречило смањење мишићне снаге и амплитуде покрета у захваћеном зглобу). У првом реду избора је учесталије шетање са већим бројем пауза. Ход може бити олакшан применом помагала.

Са прогресијом болести, прелази се на кинези терапију, а потом и на друге физикалне процедуре. Доступна је и интраартикуларна апликација препарата на бази хијалуронске киселине или плазме обогаћене тромбоцитима. У терминалном стадијуму болести лечење је хируршко тј. уграђује се ендопротеза колена. Уколико су оба колена планирана за хируршки третман, не врше се интервенције на оба екстремитета у истом акту. Опоравак је поступан и најчешће задовољавајућ.

Текст на основу извора уредила др Миломирка Димитријевић, Одељење за физикалну медицину и рехабилитацију, ОБ Панчево

Литература:

1.Физијатријска пропедевтика -уџбеник-ПК проф. др А. Ђуровић и сарадници, Медицински факултет Војномедицинске академије, Министарство одбране Републике Србије, Београд 2015.

2.https://www.orthoexpert.rs/koleno/gonartroza-osteoartritis-artroza-kolena