Међународни дан бабица

Занимање бабица је једно од најстаријих и најплеменитијих. Но, упркос томе, међународна конфедерација бабица је тек 1992. установила 05. мај званичним, међународним, даном бабица. Циљ оваквог поступка је био промоција овог занимања, размена примера добре праксе и, кроз унапређење рада бабица, унапређење здравља жена.

Прва историјска тумачења овог звања:

Значај бабица препознат је хиљадама година раније од подизања свести о њиховој делатности. У различитим културама и временским епохама конотација њиховог назива и улоге била је различита. У Француској називане су „мудре жене“, у Јапану „жене које масирају“. Назив „помагачица“ или „примаља“, пренет је још из периода 5. века п.н.е. у коме се и формирао први историји познати програм обуке за бабице. У Библији, у Старом завету, то су хероине које су својом довитљивошћу успеле да избегну извршење наредбе египатског фараона да се убије сваки мушки потомак Хебреја одмах по рођењу. Док, назив „Божје сестре“ или „сестре од Бога“ био је синоним за бабице у средњем веку, јер су поред помагања при порођају, бабице бринуле о мајци и беби, па чак и домаћинству све док се породиља не опорави. Најчешће се тај период протезао кроз неколико дана по рођењу, па све до 40 дана (Бабине). Уска веза између овог занимања, и жена које су га обављале, постоји са низом народних веровања и обичаја који су били спровођени у оквиру првих 40 дана по порођају (од стране бабица или чланова породице породиље) у циљу заштите мајке и новорођенчета од митолошких бића Ноћница/Бабица, које су, међу Словенима, биле познате као демони болести.

Развој бабичке делатности у Србији:

И поред дубоко укорењене свести о значају порођаја и улоге бабица, ова тема је у нашој земљи дуго била скрајнута због бурних историјских догађаја пред крај 15. века, а потом и ограничена теретом табуа. Развој српске средњевековне медицине био је нагло прекинут услед потпадања српских територија под турску власт. Доласком Турака престале су да постоје манастирске болнице, осим оне у Дечанима, а лечењем су се бавили различити видари, надрилекари, травари и понеки „калијатрос“, лекар–емпирик из Грчке. Из тог периода не постоје подаци о било каквој организацији бабичке помоћи. Први помени о организацији акушерске службе у Србији налазе се у „Указу о уређењу Београда“ из 1724. године, из времена аустријске окупације Београдског пашалука. У том документу, поред осталог, помињу се и бабице и подиже се свест о њиховом значају при порођају. Одраз лошег стања међу српским живљем исказан је одлуком аустријске војне администрације да 1729. год. да затражи од београдско–карловачког митрополита М. Петровића да утиче да се „искорени штетни обичај српских жена да крију порођај од својих мужева, чак и од најближе женске родбине и сусетки, те да саме рађају по жбуњу, у шумама или појатама и забаченим стајама, што често има врло рђаве последице, како за породиљу, тако и за новорођено дете“. Овако очајно стање, на жалост, трајало је до оснивања првог Гинеколошко–акушерског одељења у Београду и читавој Србији 1895. год а, потом и прве Школе за бабице 1899. Што представља значајан развојни успех, јер је заостатак за осталим европских друштавима значајно умањен, јер је нпр. У Енглеској, као знатно развијенијој земљи, 1881. год. отворен Краљевски колеџ за бабице. Заслуге за овакве промене припадају др Николи Хаџи Николићу, првом специјалисти гинекологије и акушерства у Србији и др Јовану Ј. Јовановићу, који је и писац првог српског бабичког уџбеника. Организација и високи степен стручног рада тог првог Гинеколошко–акушерског одељења и Бабичке школе постале су темељ за настанак касније познате Београдске гинеколошко – акушерске школе и Клинике за гинекологију и акушерство Медицинског факултета у Београду.

Положај бабица у савременој медицини у нашој земљи:

Упркос тако дугој историји постојања добре Бабичке школе, и праксе, у Србији, бабице су остале „дискретни хероји“ на једном од најделикатнијих и најузвишенијих медицинских задатака . Управо бабичка делатност свакодневно указује на подизање свести о значају здравља жена, новорођенчади и о хигијенским условима и навикама. Одржавњем таквих навика у раду, бабице су значајно допринеле унапређењу здравља и смањења високих стопа смртности новорођенчади и породиља. Међународни дан бабица у нашој земљи се обележава од 2009. године, радно. Према статистичким подацима, на 100 000 становника долази 32 бабице. И то су само неки од показатеља скромности и озбиљности бабичког рада.

Нашим вредним бабицама захваљујемо на напорима које свакодневно чине и на одговорности са којом се суочавају. Честитамо вам ваш дан!

Текст на основу извора уредила др Миломирка Димитријевић, одељење за пријем и збрињавање ургентних стања

Литература:

1.БЕОГРАДСКА ШКОЛА ЗА БАБИЦЕ – ПРЕТЕЧА АКАДЕМСКОГ ОБРАЗОВАЊА ИЗ АКУШЕРСТВА И ГИНЕКОЛОГИЈЕ У СРБИЈИ- Јован Максимовић, Марко Максимовић. Научно друштво за историју здравствене културе Војводине , Секција за историју медицине Српског лекарског друштва Медицински факултет, Нови Сад

2.http://www.obvaljevo.rs/index.php?option=com_content&view=article&id=1011:meunarodni-dan-babica-i-dan-higijene-ruku-u-zdravstvenim-ustanovama&catid=34:vesti&Itemid=214

3.https://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%91%D0%B0%D0%B1%D0%B8%D1%86%D0%B5