Атријална фибрилација

Атријална фибрилација (апсолутна аритмија) најчешћа је дуготрајна преткоморска аритмија.

Може да се јави као:

-Пароксизмална – напади аритмије који најчешће трају неколико сати до седам дана и спонтано престају

-Перзистентна – атријална фибрилација која траје дуже од седам дана (најчешће недељама или месецима) и захтева примену медикаментозне или ДЦ кардиоверзије ради успостављања синусног ритма

-Дуготрајна перзистентна – атријална фибрилација која траје више од годину дана али се сматра да постоје услови да се покуша са кардиоверзијом у синусни ритам

-Перманентна – атријална фибрилација веома дугог трајања и/или у склопу тешке структурне болести срца, када се сматра да нема услова за кардиоверзију у синусни ритам, те се спроводи лечење контролом коморске фреквенције

Учесталост атријалне фибрилације повећава се са старошћу, тако да се јавља код преко 6% становништва старијег од 75 година. Ретко се јавља код деце. Етиолошки болест настаје најчешће због исхемијске болести срца, нерегулисане артеријске хипертензије, срчане инсуфицијенције, кардиомиопатија, обољења митралног и аортног залиска или хипертиреозе. Може да се јави и код интоксикација алкохолом и никотином, али и после оперативних захвата у кардиохирургији, торакалној и васкуларној хирургији. Хемодинамски, у атријалној фибрилацији присутан је губитак атријалне контракције и атријалног доприносa пражњењу преткоморе, као и брза коморска фреквенција која скраћује период дијастолног пуњења леве коморе и неповољно утиче на срчану функцију.

Симптоми се разликују, од потпуног одсуства тегоба до значајних симптома. Најчешће постоје осећај неправилног срчаног рада, смањена толеранција напора и палпитације. Јављају се и хипотензија, осећај отежаног дисања, ангинозне сметње, вртоглавице, несвестице и синкопе. Симптоми код болесника са атријалном фибрилацијом класификују се као:

-ЕХРА класа I: без тегоба

-ЕХРА класа II: благе тегобе које не ометају свакодневне активности

-ЕХРА класа III: изражене тегобе које ограничавају свакодневне активности

-ЕХРА класа IV: веома изражене тегобе због којих свакодневне активности нису могуће

На ЕКГ-у се региструје неправилан ритам са неједнаким Р-Р интервалима. Када су таласи фибрилације мале амплитуде, тешко их је уочити и разликовати од нодалног ритма.

Лечење подразумева утврђивање узрока, процену дужине трајања аритмије, присуства придружених кардиоваскуларних или других болести. Основни узрок атријалне фибрилације треба отклонити или контролисати лечењем. Ехокардиографским прегледом је потребно установити присуство структурне болести срца, проценити контрактилну функцију леве коморе, као и величину леве преткоморе. Лечење обухвата две могућности: контрола коморске фреквенције и конверзија у синусни ритам. Рецидиви атријалне фибрилације након успостављања синусног ритма јављају се код око половине болесника. Поред ДЦ кардиоверзије и примене антиаритмијских лекова, последњих година примењује се и катетерска аблација атријалне фибрилације, као интервентна процедура, која је ефикаснија од медикаментозне терапије у одржавању синусног ритма. Уколико и поред примене лекова постоји дуготрајна симптоматска атријална фибрилација са брзом, нерегулисаном коморском фреквенцијом, може се применити аблација АВ чвора, уз уградњу сталног пејсмејкера. Овај приступ лечења се спроводи да не би дошло до тахикардиомиопатије и срчане инсуфицијенције.

Мождани удар је најозбиљнија компликација атријалне фибрилације. Ризик од његовог настанка процењује се применом скор система (CHA2DS2-VASc). Овај скор заснива се на процени фактора ризика за тромбоемболијске компликације у атријалној фибрилацији, и на основу бодовања закључује се да ли постоји индикација за увођењем антикоагулантне терапије. Орална антикоагулантна терапија спроводи се применом витамин К антагониста (варфарин, аценокумарол) уз контролу ИНР-а. Препоручена вредност ИНР-а је између 2 и 3. Последњих година се примењују и директни антикоагулантни лекови који делују на фактор IIа (дабигатран) или Xа (ривароксабан, апиксабан, едоксабан). Једноставнији су за примену јер није потребна контрола ИНР-а, имају мању учесталост интеракција са другим лековима и ређе компликације (посебно је нижи ризик од интракранијалног крварења у односу на антагонисте витамина К).

Текст на основу извора уредио др Октавијан Баба, лекар Интерног одељења ОБ Панчево

Извори:

-Интерна медицина – Петар М. Сеферовић (издање 2021.)

-www.statnews.com

-Eklinika.telegraf.rs