Алцхајмерова болест

Деменција се дефинише као стечени и перзистентни поремећај интелектуалних функција са дефицитом у најмање три од следећих интелектуалних функција: 1. памћење, 2. језик, 3. виднопросторне способности, 4.личност и понашање, 5.друге когнитивне способности (апстрактно мишљење, рачунање, планирање). Кључно је да когнитивне промене морају бити стечене и довољно изражене да ремете социјални и професионални живот болесника.

Класификација деменција заснована на етиологији разликује 4 основне групе: дегенеративне, васкуларне, инфективне и деменције изазване метаболичким болестима.

Алцхајмерова болест (АБ) дефинисана је као клиничко патолошки ентитет који најчешће има амнестичку презентацију (почиње поремећајима памћења, а праћен је развојем прогресивне деменције у следећих неколико година). То је најчешћи тип деменције (60-80% свих деменција). Њена учесталост се после 60.године живота удвостручава сваких 5 година, тако да је присутна код око 40% особа старијих од 85 година. Старост је главни фактор ризика за АБ. Од осталих фактора ризика за АБ издвајају се генетски утицаји, женски пол, васкуларни фактори ризика (повишен холестерол, хипертензија, коронарна болест, шећерна болест тип 2).

Болест почиње неприметно и потом напредује до неизбежне смрти у просеку након 8-10 година. Прве жалбе пацијената се готово по правилу односе на поремећај памћења, посебно за скорашње догађаје (нпр, шта је доручковао), док је сећање на старије догађаје очувано, мада са наредовањем болести и оно бива оштећено. Имају тешкоће у проналажењу речи, углавном се не сналазе у раније већ познатом простору, тако да постепено когнитивни проблеми почињу да ремете квалитет живота. У средњем стадијуму АБ развијају се кортикални поремећаји: потешкоће са облачењем, личном хигијеном, узимањем оброка), потом се јавља афазија и агнозија (непрепознавање блиских особа). Релативно брзо болеснику постаје потребно свакодневно надгледање и помоћ у обављању свакодневних животних акивности. Депресија са несаницом, апатија и анксиозност могу рано да се испоље. Појединци испољавају феномен „странца у кући“, уз чврсто уверење да неке непознате особе живе и крећу се у њиховој кући. Често поремете дневноноћни ритам спавања, али могу имати и дезинхибиционо понашање. У последњем стадијуму болести, пацијенти најчешће буду везани за кревет у генерализованом ригору, мутистични су и инкотиненти. Смрт наступа услед инфекције и сепсе, неухрањености, поремећаја рада срца или плућне емболије.

Што се тиче постављања дијагнозе АБ, прво правило је АБ клиничка дијагноза! Не постоји ниједан појединачни симптом или знак у клиничкој слици који је специфичан за АБ, већ се мора анализирати целина анамнестичких и клиничких података. Друго правило је да не постоји ниједан лабораторијски, неурофизиолошки или радиолошки тест или метод којим се дијагноза АБ може са 100% сигурношћу поставити, па је њихова улога првенствено у искључивању других диф.дг.могућности. Мора се поменути у новије време и употреба биолошких маркера који се анализирају: ниво бета амилоида, тау протеина у цереброспиналној течности или коришћење ПЕТ мозга. Ове нове методе представљају степеницу сигурности више од досадашње клиничке дијагнозе.

Теоријски терапију АБ можемо поделити у две основне групе: а) неуропротективна терапија, са коришћењем првенствено антиоксидативних лекова и б) симптоматска терапија, којом покушавамо да контролишемо когитивне, али и психијатријске сметње и поремећаје понашања.

Суштина у лечењу пацијената са деменцијама без обзира на њихов узрок подразумева мултидисциплинаран приступ , те је неопходно да им поред лекара и сви ми као друштво пружимо адекватну пажњу и бригу и водимо рачуна о њиховим потребама.

Текст на основу извора преуредила, др Маријана Аџић Маринковић, Одељење неурологије ОБ Панчево

Литература: Неурологија,В.Костић, мед.факултет Београд, 2016.године.