10. септембар – Светски дан превенције самоубистава

Реч самоубиство или суицид води порекло од латинског sui, себе, и caedere, сећи, убити. У литератури реч suicidium први пут споминје сер Т. Браун у књизи ,,Religia medici“ 1642. године, а Дефонтн то чини 1737. године. Класично се дефинише као чин којим човек сам себи одузме живот.

Суицид претставља резултат неуспеха и решавања животних проблема и ситуације апсолутног безнађа и одсуства перспективе, каткад је то резултат билансне кризе, или нешто ређе , чин који је корелисан са психотичним поремећајем или немогућношћу превазилажења настале ситуације. На први поглед свако самоубиство изгледа као дубоко лични чин. Међутим, самоубиство је и атак човека и на себе, али исто толико и атак на друштво које човек доживљава као стварност отуђену од својих жеља, могућности и потреба. Уништавајући свој живот, самоубица доводи у питање темељну вредност друштва – људски живот: то ову појаву чини друштвеном девијацијом. Самоубиство је и социјални проблем због масовности, али и због узрока и последица који имају дубоко социјално значенје. У егзистенцијалном смислу, самоубиство отвара нова питања апсурда живота, људсе слободе, суочавања човека са смисленошћу сопственог живота, храбрости и кукавичлука, мржње или љубави, унутрашње немоћи или личне моћи „болесног“ друштва или „болесног“ човека, доминације разума или ирационалности у човеку.

Сваких 40 секунди једна особа у свету изврши самоубиство, односно више од 800 000 особа годишње.Сваке године 10. септембра на иницијативу Међународног удружења за превенцију самоубистава (International Association for Suicide Prevention – IASP) обележава се Светски дан превенције самоубиства.Основни циљ обележавања овог дана је подизање свести о потреби и обавези спровођења акција у превенцији самоубистава на глобалном нивоу. Показивање интереса за људе који нас окружују и с којима смо у некој врсти односа, разговор с онима које проценимо вулнерабилнијима (у не осуђујућем тону), исказивање подршке, развијање социјалних мрежа - начини су којима можемо помоћи. Друштвено изоловање особе склоне самоубиству знатно повећава ризик. С друге стране, чврсте социјалне мреже имају значајни заштитни ефекат. Светска здравствена организација (World Health Organization - WHO) и партнери наглашавају да је превенција самоубистава глобални императив и подстиче на повећану доступност примереног лечења и праћења особа које су покушале самоубиство и на одговорно извештавање о самоубиствима у медијима.Самоубиство је комплексан проблем и у својој етиологији садржи биолошке, психолошке и еколошке факторе ризика.Упркос комплексности овај проблем могуће је превенирати.

Шта нам каже статистика?

Четири од пет особа покушало је самоубиство бар једном пре тога. Од 10 особа које почине самоубиство, 8 их је неком рекло шта ће учинити. Самоубиство је чешће заступљено у старијој старосној групи (у старосној групи изнад 75 година). Најмање 100 000 адолесцента сваке године изврши самоубиство (Светска здравствена организација). Однос самоубистава мушкараца и жена је 3: 1, овај податак врло је сличан у већини земаља. Жене чешће покушавају самоубиство, али мушкарци га чешће и изврше. У доби између 15 и 19 година самоубиство је други узрок смрти по учесталости (на глобалном нивоу, Светска здравствена организација). За већину младих особа које су покушале или извршиле самоубиство утврђено је да су дуже време размишљале о томе.

Који су фактори ризика?

Ризичним факторима сматрају се: претходни покушаји самоубиства, тренутне самоубилачке мисли, почињено самоубиство унутар породице, претходне хоспитализације због душевних болести, недавно проживљене стресне ситуације, нарочито ако дуго трају (на пример губитак блиске родбине, пријатеља, развод брака родитеља, прекид везе с партнером, злостављање на радном месту, губитак посла, губитак дома), губитак или оштећење здравља који може бити стваран или имагинаран, друштвена изолација (особа нема друштвену алтернативу или вештину да би изабрала било шта осим самоубиства), зависност- дрога, алкохол или коцка ( дроге смањују контролу над сопственим понашањем или превладава импулсивно понашање) и изложеност насиљу у дому или друштвеној средини.

Требамо ли разговарати о самоубиству?

Суицидална особа самоубиство види као решење проблема који доноси неиздржив бол, а који сматра нерешивим. Већина особа које су починиле самоубиство жели да се решити душевног боли и патње. У суштини не желе да заврше живот већ патњу. Пружање помоћи у решавању проблема и смањењу боли спречава самоубиство. Сваки наговештај или потенцијалну могућност самоубиства некога у нашој околини морамо схватити озбиљно. Помоћ стручњака, али и чланова породице и блиских особа је управо у томе да особу у таквом стању схвате озбиљно, помогну јој да преброди кризу и нађе задовољавајућа решења. Суицидална особа осећа се беспомоћно и често на различите начине тражи помоћ околине. Потребно је улагати трајне напоре у борби против стигме везане уз суицид.

Шта значи одговорно извештавање о самоубиствима?

У превенцији самоубиства изузетно је важно препознати улогу медија у извештавању о самоубиствима, али и начин разговора о томе у оквиру друштвених структура, као на пример у школама или на радном месту. То је посебно важно када је реч о самоубиствима младих особа. Познато је да се младе особе идентификују са својим вршњацима. Такође, постоје истраживања која показују пораст појаве самоубистава након одређеног начина извештавања о самоубиству, односно особи која је самоубиство починила. Начин извештавања мора бити кратак, објективан, концизан, без посредног или непосредног "глорификовања" особе која је самоубиство починила, као и без детаљних описа жалости. Младе особе често нису довољно свесне значења завршетка живота и склоне су "имитирању" својих вршњака чак иу оваквим ситуацијама. Треба да будемо свесни да увек постоје ризичне и вулнерабилне групе на које овакви догађаји имају велик утицај.

Могу ли се самоубиства превенирати?

Самоубиства се могу превенирати на три основна нивоа. Ефикасна превенција подразумева спровођење све три нивоа превенције: Примарна превенција подразумева прилагођавање социјалних, економски и биолошких услова како би се спречило да део популације постане суицидалан. Секундарна превенција - циљ секундарне превенције је смањивање ризичних фактора у високоризичној популацији. Терцијарна превенција - терцијарна превенција подразумева спречавање поновног суицидалног понашања и намера након првобитног покушаја или намере. Терцијарна превенција подразумева и рад са особама из животног окружења суицидалне особе (чланови породице, заједнице, школе и сл.).

Шта треба чинити на здравственом нивоу?

Суицид није само психијатријски већ и јавноздравствени проблем. Суицидално понашање и учесталост суицида повезано је ис факторима социјалног и културалног окружења (на пример рат, послератни период, алкохолизам, економска криза, депресија ...).Стварање окружења развијених друштвених мрежа, толеранције, ненасиља, стварањем система подршке, повећавањем социјалне осетљивости друштва, унапређењем менталног здравља, унапређењем квалитета живота свих грађана, ствара се и позитивно окружење. У циљу смањења стопе самоубистава потребно је велики део напора уложити у смеру оснаживања окружења у којем живи суицидална особа, односно развијања заштитних механизама друштва.

Шта треба радити ...

-наставити развијати истраживања суицида и суицидалног понашања укључујући ризичне и протективне факторе;

-проводити јавноздравствене кампање с циљем освешћивања присуства овог проблема и препознавања ризичних и протективних фактора;

-спроводити едукацију целокупне популације и циљних група са циљем смањивања ризика и унапређивања протективних фактора и методологија које имамо у превенцији самоубиства;

-у спровођењу свих мера превенције посебну пажњу посветити деци и адолесцентима;

-здравствене професионалце потребно је додатно и трајно едуковати о ризичним и протективним факторима повезаним са суицидалним понашањем;

-превенцију увек спроводити на све три нивоа;

-повећати доступност интервенцијама и терапеутским поступцима који смањују ризик суицида; спроводити анти-стигма програме;

-развијати методологију у детектовању популације и особа које не траже помоћ, а припадају ризичној групи;

-спроводити едукацију о начинима извештавања и разговора о самоубиству и починиоцу у медијима и јавности;

-развијати националну стратегију и имплементирати јавноздравствене програме на националном и локалним нивоима.

-Заменимо тишину везану уз проблем самоубистава заинтересираним и одговорним приступом!

Tекст уредила др Јелена Малић Танушевић, клинички лекар Интерног одељења

Извори:

1. Hales, Heidi, Amanda Edmondson, Sophie Davison, Barbara Maughan, The Impact of Contact With Suicide-Related Behavior in Prison on Young Offenders. Crisis, 2015, 21– 30.

2. Crump, C., K. Sundquist, J. Sundquist, M. A. Winkleby, Sociodemographic, psychiatric and somatic risk factors for suicide: a Swedish national cohort study. Psychological Medicine, Vol. 44(02), January 2014, 279–289.

3. Links, P. S., Kolla, N. J., Guimond, T., McMain, S., Prospective risk factors for suicide attempts in a treate Bille-Brahe, U., Sociology and Suicidal Behaviour, in: Hawton, K., Heeringen, K, The International Handbook of Suicide and Attempted Suicide, John Wiley & Sons, 2000. d sample of patients with borderline personality disorder. Can J Psychiatry, 2013, 58, 99–106.

4. Bille-Brahe, U., Sociology and Suicidal Behaviour, in: Hawton, K., Heeringen, K, The International Handbook of Suicide and Attempted Suicide, John Wiley & Sons, 2000.

5. U. S. Public Health Service. The Surgeon General‟s Call to Action to Prevent Suicide. Washington, DC: Department of Health and Human Services, U.S. Public Health Service, 1999.

6. http://dzloznica.co.rs/