Синдром хроничног замора

Синдром хроничног замора подразумева тешки, онеспособљавајући замор у трајању преко 6 месеци који омета физичко и ментално функционисање код пацијента. Замор је присутан током више од 50% времена, а драстично се појачава након неочекивано блажег напрезања.Према досадашњим статистикама, сматра се до 3 пута чешћим код жена. Обично су придружени болови у мишићима, поремећаји сна и расположења.

Сматра се да у предиспозицији за синдром хроничног замора (СХЗ) генетика, тип личности, анксиозност и депресија могу имати значајну улогу. У покретачке факторе убрајају се инфекције и психосоцијални стрес.

Овај клинички ентитет је у старијој литератури познат и под називом „мијалгијски енцефаломијелитис“, а убраја се у исту групу синдрома са фибромијалгијом – стањем сличних карактеристика, које релативно често прати реуматоидни артритис, системски лупус, али и аортну стенозу(!), и због које сваки десети пацијент посећује реуматолога.

У свакодневној клиничкој пракси, код пацијента са са дуготрајним замором треба посумњати на СХЗ, али истовремено „искључити“ друга стања која су општој популацији чешћа и дијагностички лакше доказива. То су малокрвност, туберкулоза, апнеја у спавању, разни неуролошки или ментални поремећаји у вези са замором.Од испитивања траже се: крвна слика, седиментација, урин, уреа, креатинин, хормони штитасте жлезде, хепатограм, глукоза, креатин киназа, хемокултура, рентгенски снимак грудног коша.

Уколико се, пак, замор не може приписати поремећајима горе наведених налаза, а одговара опису датом у дефиницији, клиничар поставља дијагнозу на основу присуства најмање 4 од наведених феномена, у трајању од преко 6 месеци:

-необјашњив бол у мишићима

-поремећај памћења или концентрације невезано за употребу алкохола или дрога

-полиартралгија (бол у 2+ зглобова)

-осећај умора након уредног ноћног спавања

-малаксалост након напора у трајању преко 24 часа

-упорни бол у грлу, без јасног узрока

-необјашњиви тврди лимфни чворови на врату или под пазухом

Када је лечење СХЗ у питању, за сада не постоји јасних протокола. Како не помаже сваки терапијски метод сваком пацијенту, терапију треба прилагодити на индивидуалном нивоу. Као и увек, важно је успоставити узајамну сарадњу пацијента и терапеута. У тражењу разлога настанка проблема истиче се усмеравање како на физичке, тако и на психичке узроке.

Статистички добре резултате у лечењу показују градуирани програми физичке рекреације, где је од изузетне важности одговарајућ одмор или медитација између вежбања, као и похађање когнитивне терапије.

Третман придружене анксиозности или депресије може бити најбољи начин да се побољша квалитет живота. Такође треба решити проблеме с породицом и послом, као и друге угрожавајуће факторе. Стрпљење је неопходно, јер обично опоравак траје дуже него код других стања.

На крају, најважније је бити оптимистичан. Кључном за добар опоравак сматра се емотивна обрада – изражавање, одобравање и прихватање емотивних тешкоћа.

Текст уредио др Стефан Живановић, ОБ Панчево

Извори:

„Oxford Handbook of Clinical Мedicine“– 8. издање

„Oxford Handbook of Clinical Specialties“- 9. издање