ИНФЕКЦИЈЕ ИЗАЗВАНЕ ВИРУСИМА ПАРАИНФЛУЕНЦЕ

Вируси параинфлуенце спадају у респираторне вирусе, јер су главне клиничке манифестације које они изазивају респираторне инфекције. Оне могу бити благе (прехладе) и тешке (круп-ларингитис, бронхиолитис и пнеумонија).
Вируси параинфлуенце ( 1,2,3,4) припадају миксовирусима (ДНК вируси) као и вируси инфлуенце распрострањени су у целом свету и изазивају углавном респираторне инфекције дечијег узраста.

Болест се преноси капљичним путем. Респираторне инфекције изазване вирусима параинфлуенце показују сезонску дистрибуцију (јесен или пролеће) после сезоне инфлуенце. Код мале деце могу настати епидемије ларинготрахеитиса изазване вирусом параинфлуенце 1.
Инфекција започиње доспевањем капљица на слузницу назофаринкса, иницијална вирусна репликација се одвија у епителним ћелијама назофаринкса, а потом се вирус шири у доње делове респираторног тракта. Секреторна ИгА антитела и антитела против гликопротеина омотача вируса имају заштитну улогу.
Инкубација износи 2-4 дана. Најчешћа клиничка слика је прехлада са кијавицом, кашљем без или понекад и са повишеном температуром. Оваква клиничка слика среће се и код деце и код одраслих.

Клиничка слика крупа среће се код млађе деце (кашаљ који подсећа на лавеж пса, промуклост, понекад стридорозно дисање). Ови вируси доводе и до запаљења средњег уха и пнеумоније. Понекад настаје и клиничка слика менингитса и менингоенцефалитиса. Имунокомпромитовани болесници моги имати продужену и хроничну инфекцију (бронхитис, пнеумонија)
Дијагноза се поставља изолацијом вируса на култури ткива, имунофлуоресценцијом или серолошким методама којима се доказује присуство специфичних антитела.
Терапија је симптоматска. Код имунокомпромитованих болесника добри ефекти у лечењу постигнути су применом рибавирина.
Постоји жива атенуирана вакцина против параинфлуенца 3 вируса.

Текст на основу извора уредила др Мартина Цветковић, клинички лекар на одељењу инфективних болести ОБ Панчево.

Извор: ,,Инфективне болести – уџбеник за студенте медицине ,, Катедра за инфективне болести Медицински факултет универзитета у Београду, 2004.