1 2 3 4 5

Вести



„Глад за ваздухом“ у ургнетној медицини

Диспнеја (лат. dyspnoe) означава недостатак ваздуха, глад за ваздухом.

Пацијенти са овим проблемом се често јављају на преглед, а у ургентној медицини најчешће у склопу следећих болести и стања:

1.Опструкција ларинкса и трахеје- најчешће услед ангиоедема, упадања страног тела и ларингоспазма (стридор, промуклост).

2.Траума грудног коша- пацијент даје податак о трауми, присутни су спољашњи знакови повређивања, хематоми, торакални капак.

3.Пнеумоторакс- присутан је јак торакални бол, тимпаничан перкуторни звук и ослабљен или нечујан аускултаторни звук над једним хемитораксом, са траумом у анамнези или без трауме, ако је спонтани пнеумоторакс.

4.Бронхијална опструкција- чујно звиждање, дифузан аускултаторни налаз ослабљеног или пооштреног дисања са продуженим ексипријумом и високотонским или нискотонским звиждањем.

5.Едем плућа- је стање које се карактерише накупљањем течности у плућима, као последица екстравазације течности из плућне васкулатуре у интерстицијум и плућне алвеоле. Карактеристично је тзв. гласно кркљање, знаци малог минутног волумена,дифузан аускултаторни налаз инспираторно-експираторних пукота (средњих и крупних влажних шушњева). Едем плућа брзо доводи до фаталног исхода, те је неопходна брза иницијална терапија и на месту затицања болесника.

6.Плућна стаза-код срчане инсуфицијенције: аускултаторни налаз инспираторних пукота односно ситних влажних шушњевапри базама, са честим едемима потколеница, набреклим венама на врату и увећаном јетром.

7.Пнеумонија- присутна фебрилност,искашљавање, гласно чујно клокотање бронхијалног секрета, локализован аускултаторни налаз ослабљеног или пооштреног дисањаили инспираторних пукота, тј. крепитација.

8.Други облици рестрикције плућа попут тумора плућа, фиброзе плућа и емфизема плућа.

9.Плућна емболија- изненадна диспнеја, тахипнеја, стенокардија,тахикардија,податак о тромбофлебитису, дугом лежању и скорој хирушкој интервенцији.

10.Повећање запремине абдомена- асцитес, метеоризам.

11.Токсично оштећење дисајних путева- након професионалног излагања или неправилног коришћења отровних хемијских супстанци.

12.Шок.

13.Анемија.

14.Синдром хипервентилације- хиперпнеја и тахипнеја без објективних знакова респиратно угрожености. Најчешће се јавља код конверзивне неуротичне реакције, дијабетичке кетоацидозе и хипертермије( велике врућине, фебрилност).

Постављање правилне дијагнозе се врши на основу посматрања пацијента, узимања детаљних анамнестичких података и обрадом доступних дијагностичких процедура (ЕКГ запис, пулсна оксиметрија, лабораторијских анализа крви, РТГ срца и плућа, Д димер, Компјутеризована томографија (ЦТ),Нуклеарна магнетна резонанца (НМР), бронхоскопија, сцинтиграфија, УЗ срца итд ).

У случају стања као што су опструкција ларинкса, трауме торакса, пнеумоторакса, торакалног капка, едема плућа, плућне емболије и шока, индукована је хоспитализација без обзира на побољшање после добијене терапије у ургентној служби. У осталим случајевима, хоспитализација зависи од ефекта примењене терапије.

Текст на основу извора уредила: др Карличић Мирјана, Одељење за пријем и збрињавање ургентних стања

Литература:

1.Антић, Р.(1976)Основи интерне пропедевтике-респираторног,кардио-васкуларног,дигестивног система, Београд: Институт за стручно усавршавање и специјализацију здравствених радника

2.Ристић, И.(2012.)Практикум ургентне медицине,Београд

3.Guyton C.A., Hall E.J, Медицинска физиологија, 11. издање, Београд, 2008