Уртикарија (urticaria - копривњача)

Уртикарија (уртицариа - копривњача)
Уртикарија је полиетиолошко обољење, које је посредовано хемијским медијаторима, међу којима је најзначајнији хистамин, карактерише се ексудативном папулом или плаком (уртика) као основном променом.

Етиопатогенеза уртикарије је врло комплексна. Медијатори процеса су хистамин, кинини, серотонин, ацетилхолин, простагландини и леукотриени. Најзначајнији међу њима је хистамин, који доводи до вазодилатације, повишене пропустљивости зида крвних судова и пруритуса он такође изазива контракцију глатких мишића и хиперсекрецију слузокожа. Промене на кожи су последица вазодилатације и едема дерма и/или хиподерма. Респираторни, гастроинтестинални и кардиоваскуларни систем такође могу бити ледирани и учествовати у настајању клиничке симптоматологије.

Етиопатогенетски механизам одговоран за појаву ових промена може бити имунолошки и неимунолошки. Имунолошке уртикарије су најчешће узроковане реакцијом и типа (анафилакса, преосетљивост раног типа), где специфични антиген изазива стварање антитела класе ИгЕ. Ова антитела производе Б-лимфоцити, али у том процесу индуктивну улогу имају и медијатори "Тh-2 limfocka" , пре свега 11-4. ИгЕ- -антитела се везују за мембрану мастоцита и базофилних леукоцита; везивање специфичног антигена, који мора премостити бар 2 ИгЕ молекула, доводи до дегранулације ових ћелија и до ослобађања медијатора. Специфични антигени који изазивају овај облик уртикарије су бројни. (Табела 1-И). Ови облици уртикарије обично настају неколико минута после контакта са узрочником; међутим, медикаменти могу давати промене и после више дана, па чак и недеља. У ређим случајевима у основни уртикаријалних промена може бити и имунолошка реакција 3. типа са активацијом комплемента ("vasculitis urticarialis", серумска болест); код ових облика антитела припадају класи ИгГ и ИгМ. Неимунолошке уртикарије настају услед директног ослобађања медијатора из мастоцита, без учешћа антиген-антитело реакције, па се ова појава назива анафилактоидна реакција. Тачан механизам процеса није јасан, али се сматра да код тих особа постоји повишена склоност мастоцита да ослобађају медијаторе. Индукујући агенси (хистаминолибератори) могу бити лекови, хемикалије, неке врсте хране, адитиви, окултне инфекције, као и хипотетични ендогени фактори. Међу њима су најзначајнија радиоконтрастна средства, опијати, интравенски анестетици, шкољке...

Уртикарија може бити изазвана и низом физичких фактора: топлота, хладноћа, сунце, притисак и др. Механизам настајања ових облика уртикарије је комплексан и недовољно разјашњен. У редим случајевима и у ове процесе је укључен имунолошки механизам. Ипак се сматра да код већине физички фактори имају директну иницирајућу улогу у дегранулацији функциомално измењених мастоцита.
У ређим случајевима уртикарија се јавља код системских болести колагеног кива, хипертиреоидизма и малигних тумора, али и код неких других општих обољења.

Клиничка слика
Уртикарија је врло често обољење. Јавља се у око 25% популације у неком периоду живота и може настати у свим узрастима. Јагоде и лимун. Интолеранција анафилактоидног типа услед узимања аспирина, нестероидних антинфламатораих средстава и адитива из хране приписује се абнормалном метаболизму арахидонске киселине. У неким случајевима и емоционални стрес може провоцирати уртикарију.

Код значајног броја оболелих узрочник и механизам настајања не може бити откривен и ови случајеви се називају идиопатске уртикарије. У скорије време су описане и аутоимуне уртикарије, које су издвојене из групе идиопатских уртикарија.

Основна ефлоресценција је уртика, прототип ексудативне папуле. Јавља се као циркумскриптни едем површног дела дерма. Промене су најчешће у виду ограничених, еритематозних и еластичних папула или плоча (плак) чије се димензије крећу до 10 и више сантиметара. Могу се јавити и у облику ануламих и цирцинарних елемената. У случају интензивног едема, услед секундарне компресије крвних судова уртика постаје бледа и чврста (порцеланска уртика). Уколико дође до екстравазације еритроцита, уртика постаје хеморагична. Наведене промене могу бити појединачне, или конфлуирати; обично су симетричне, а пруритус је редовно присутан. Уртике се повлаче после неколико сати (промене не трају дуже од 24 сата), а даљи ток обољења протиче у сукцесивним налетима. У зависности од трајања, уртикарија може бити акутна и хронична.

Акутна уртикарија се карактерише налетима који трају до 6 недеља. Јавља се у свим узрастима, али је чешћа код деце и младих особа. У основи обољења је најчешће имунолошки механизам зависан од ИгЕ; узрочник је обично познат и егзогеног је порекла. Реде се јавља као краткотрајна неимунолошка реакција узлед узимања неке хране или лека.

Хронична уртикарија је она код које се налети промена јављају дуже од 6 недеља, а може трајати месецима и годинама. Обично се среће код средо вечних особа, претежно женског пола. У редим случајевима је имунолошке природе (често узимање једног лека, хране и си.). Низ општих обољења такође може бити праћен хроничном уртикаријом . Најчешће, међутим, узрочник остаје непознат, чак у 90% оболелих. Ови облици се називају идиопатска уртикарија и сматра се да су изазвани непознатим неимунолошким механизмом. У хроничне уртикарије спадају и аутоимуне уртикарије.

Акутне и хроничне уртикарије се разликују по току и етиологији, али су изглед, број промена и њихова дистрибуција исти.

Ангиоедем настаје кад едем захвати примарно дубоки дерм и субкутано или субмукозно ткиво. Локализује се у зонама са растреситим везивним ткивом - на лицу (капци и усне), шакама, стопалима, пенису, скротуму, једњаку, фаринксу и ларинксу. Клинички се манифестује у виду нејасно ограниченог, еластичног едема, а боја коже је обично нормална. Промене су више болне него пруригинозне. Едем фаринкса изазива отежано гутање, а едем ларинкса кашаљ и гушење, па могу непосредно угрожавати живот болесника. Ангиоедем може трајати и до 72 часа.

Уртикарија и ангиоедем настају као изоловани облици обољења или се јављају заједно и код акутне и код хроничне уртикарије.

У најтежим случајевима долази до симптома анафилактичног шока са захватањем респираторног (гушење), гастроинтестиналног (абдоминални болови, повраћање, дијареја, псеудооклузивне кризе), кардиоваскуларног (колапс) и неуролошког (мигрена, вертиго) система.

Извор: "simptomi.rs"