УЈЕД OTРОВНИХ ЗМИЈА

Већина уједа змија у Србији среће се од раног пролећа до позне јесени. Ујед змије се препознаје по две убодне ранице на одстојању од 6 до 10 мм, колики је размак отровних зуба наших врста змија (поскока и шарке).
Отровне змије понекад нанесу и тзв. суви ујед, при којем не убризгавају отров (трагови зуба могу стојати, али су суви). Такав ујед служи само да застраши нападача.

Ујед при ком змија убризга отров у рану праћен је најчешће болом и отоком. Остали знаци тровања зависе од општег здравственог стања уједене особе и од дела тела на којем је ујед: израженији су ако је уједена старија особа или дете и ако је ујед лоциран на глави или врату, а нарочито ако се отров убризга директно у крв. Када уђе у крвоток, отров се разноси по целом организму.
Трагови уједа обично дискретно крваре, оток се развија брзо и праћен је осећајем утрнулости и јаким болом. Од општих симптома се јављају: знојење, општа слабост, убрзано дисање, дијареја, повраћање и губитак свести. Змијски отров делује организам у целини делујући на крв, бубреге, центар за дисање. За развој комплетне клиничке слике потребно је неко време, дакле не настају све тегобе истовремено и нагло и има времена за транспорт унесрећеног у адекванту установу.
Препоруке за поступање у оваквим ситуацијама се разликују, али опште важи правилу да се рана НЕ СМЕ ИСИСАВАТИ. Исисавањем је могуће преношење отрова путем минималних раница у усној дупљи на друго лице. Дискутабилно је и спајање ивица ране, тј. трагова убода засецањем ножем или неким другим сечивом.
Сви се слажу да је неопходно апсолутно мировање, јер се кретањем убрзава циркулација и апсорпција отрова. Унесрећеног треба адекватно транспортовати-не дозволити да се покреће (хода, трчи). Препоручују се имобилизација екстремитета (руке, ноге, где је најчешће место убода) или целог тела и хитан транспорт у установу где се може примити антиотров.
Мишљења око стављања леда локално на рану и стављања подвеске се не подударају међу ауторима. Наводи се да би овакви поступци моги погоршати локалну циркулацију и допринети некрози ткива. Евентуално, долази у обзир испирање ране раствором хипермангана. Битно је давати унесрећеном велике количите течности (никако не алкохол) чиме се предупређује шокно стање.

Кључни део лечења је давање антивипериног серума( против змијског серума). Може се дати интрамускуларно (у мишић) или интравенски, али по протоколу са тестирањем на преосетљивост. Уколоко се ради о особи код које је доказана реакција преосетљивости, не искључује се давање серума, само га треба дати интрамускуларно, уз посебан опрез.
Такође је поребно узети микробиолошки брис ране и започети антибиотску терапију антибиотиком широког спектра дејства. У свим случајевима змијског уједа проверити какав је вакцинални статус унесрећеног и уколико није адекватно вакцинисан против тетануса, спровести и антитетанусну имунизацију. Бол на месту уједа може бити јак и треба га купирати давањем аналгетика.

У зависности од јачине и количине отрова, некад се развију тешки системски ефекти као што је нпр. хемолиза еритроцита (масовно пуцање црвених крвних зрнаца). Тада је индикованатрансфузија крви и крвних деривата.
Локално, на месту уједа може настати некроза ткива( одумирање ткива) која се решава хирушким путем.

Текст на основу извора уредила др Мирјана Бркић, Општа болница Панчево

Извори:
1. urgentna –medicina.blogspot.com
2. Српско херпетолошко друштво ,,Милутин Радовановић“/www.shdmr.org