Топлотни удар

Топлотни удар настаје као поремећај метаболичке топлоте (ендогене) и климатске топлоте (егзогене) и способности организма да изврши регулацију истих. Топлотни поремећај најчешће срећемо код беба и мале деце због слабе развијености терморегулационих центара у том периоду, као и неадекватном преграјавању тела одећом и прекривачима. Често се јавља у прегрејаним салама за такмичење, на излетима и слично.

Код топлотног удара најчешће доминира: неприлагођеност организма на спољну температуру (терморегулациона слабост), појава термогених синкопа и термогени удар.

Поремећај терморегулације изазива промене у циркулацији крвних судова срца (убрзани пулс, нестабилан крвни притисак) и промене у респираторном систему (убрзано површно дисање, неправилан ритамам дисања и диспнеја). Темература тела је обично повећана и креће се око 38 степени , лице и врат су црвени, упаљене слузнице, појачана секреција, благи едеми руку и ногу, главобоље пулсирајућег карактера, као и општа исцрпљеност целог организма са појавом апатије.

Дијагноза топлотног удара се поставља на основу симтома: губитак свести, повећање ректалне температуре 41,0 степен C, понекад и више, губитак свести (ступор или кома). Свака ректална температура изнад 41,0 степен C спортист треда одмах хладити прскањем воде хлађењем пешкиром све док ректална температура не падне испод 38,0 степени Ц.
Спортиста треба да буде у хладовини, најбоље у хладној соби. Притисак одржавати разноврсним инфузијама, јер ниски крвни притисак се јавља код шока и ако временски дуже потраје може да изазове оштећење бубрега. Сузбити ацидозу великим дозама бикарбоната, најчешће апликацијом интравенозним путем од 10 до 30 грама. Извршити корекције бубрежних функција. Суштински, треба се борити да температура не дође до 42 подеока јер су тада шансе за спречавање фаталног исхода 7 : 10 (Њyндхам, 1972).

Превентивне мере за спречавање топлотног удара су:
а) адекватна аклиматизација – спортисти са севера због хладније климе у којој живе треба обавезно да се аклиматизују, што не зачи да и спортисти са сличном климом то не треба да учине, само што је њима потребно далеко мање времена. Њyндхам (1972) је вршио експерименте и дошао до оптималне формуле за аклиматизацију спортиста.
У току 8 дана радно оптерећење у просторији с температуром зрака од 32 степена C и близу 100% засићености влагом и умереном струјању ваздуха 0,5 м/сец дневно тренирати два сата и то ујутру, а нормално наставити са зацртаним тренинзима.
б) забранити дуготрајна такмичења при атмосферским условима која изазивају топлотни удар. Правило је да се неаклиматизованим спортистима не дозвољава такмичење дуже од 30 минута на теператури већој од 25 степени C, а аклиматизованим спортистима на температури већој од 28 степени C.
ц) превентивне мере у току такмичења су: спортиста на такмичењу треба да је у хидратисаном стању и да за време такмичења узима на сваких 20 минута течност (око 200 мл), у случају колапса измерити ректалну тепмературу (обавезно спортска торба мора да има топломер) и ако она износи изнад 41 степен C одмах приступити терапији против топлотног удара.

Извор: стетоскоп.инфо
датум 20.7.2021.