ТАМПОНАДА СРЦА

Тампонаду срца узрокује накупљање перикардног излива у количини која узрокује опструкцију дотока крви у срце.

Најчешћи узрок су неопластични, вирусни и уремијски перикардитис. Тампонада може настати и као последица интраперикардног крварења (траума, неоплазме, дисекција аорте, постинфарктне руптуре и перфорације срца током интервентних процедура). Када излив нагло настаје свега 200 мл може да узрокује тампонаду. Код споријег накупљања течности, перикард толерише и до 2000 мл у зависности од дебљине миокарда, паријеталног перикарда и интракардијалних притисака.

Дијагноза тампонаде заснива се на клиничкој слици и физикалном налазу, а потврђује се ехокардиографијом и катетеризацијом срца. Промене на ЕКГ-у, телерадиографији срца и плућа, компјутеризованој томографији и магнетној резонанци, могу бити од користи у диференцијалној дијагнози и етиолошкој евалуацији. Болесници се најчешће жале на нелагодност у грудима, убрзано и отежано дисање, али могу да имају и кризе свести. Локална компресија изазива дисфагију, кашаљ, мучнину и штуцање. Субакутна тампонада се може испољити као ренална инсуфицијенција, шок јетре или мезентеријална исхемија, али може бити и прва манифестација малигне болести.

Класични Беков тријас (хипотензија, пораст венског притиска и тихи срчани тонови) се обично среће само код тешке, акутне тампонаде. Када тампонада настаје спорије, клиничке манифестације подсећају на срчану инсуфицијенцију (диспнеа, ортопнеа, увећана јетра, набрекле југуларне вене), али без застоја на плућима. Појава парадоксног пулса, хипотензија, увећање срчане силуете, ниска волтажа у ЕКГ-у и електрични алтернанс такође указују на тампонаду срца. Одсуство ниске волтаже не искључује срчану тампонаду.

Парадоксни пулс (смањење систолног артеријског притиска у инспиријуму веће од 10 mmHg) је важан знак тампонаде срца. Може да се утврди и као палпаторно слабљење/нестанак артеријског пулса у инспиријуму, али је сфигмоманометријско мерење притиска током споре респирације поузданије. Парадоксни пулс се јавља и у констриктивном перикардитису, хиповолемијском шоку, опструктивној болести плућа и плућној емболији.

Тампонада срца је апсолутна индикација за ургентну перикардну дренажу перикардиоцентезом или перикардиотомијом.Медикаментозна терапија је само помоћна мера док се излив не евакуише. Инфузија течности је корисна код хиповолемије. Болесници који су у хипоксији и којима прети респираторни арест, морају бити интубирани и вентилирани током припреме за перикардиоцентезу. Међутим, треба избегавати пролонгирану вентилацију јер снижава ударни волумен и развија даље хемодинамско погоршање. Код срчаног ареста са великом количином перикардног излива, спољна срчана компресија не може довести до успешне реанимације, док се део течности не евакуише. Интравенска примена диуретика је апсолутно контраиндикована.

Перикардиоцентеза

Перикардиоцентеза се ради субксифоидним или интеркосталним приступом, зависно од величине, дистрибуције и локализације перикардног излива под ехокардиографском контролом. Игла којом се ради пункција се пласира у перикардни прострор под истим углом под којим је стајала сонда за ехокардиографски преглед, на оном месту где је излив највећи у дијастоли, а који је најближи површини грудног коша, а да између нема виталних структура (нпр. јетра или плућа). Ради даље дренаже у перикардни простор се пласира pigtailкатетер, а у хитним условима може се употребити централни венски катетер или браунила. Флуороскопска и хемодинамска контрола процедуре у сали за катетеризацију срца пружају додатну безбедност за болесника, могућност праћења позиције игле за пункцију у реалном времену и раног препознавања евентуалних компликација. Најважније компликације перикардиоцентезе су лацерација десне коморе или коронарних вена, перфорација срца, пнеумоторакс, а ретко лезије великих крвних судова или повреда јетре.

Текст на основу извора уредила др Мирјана Марић, специјализант интерне медицине, Општа болница Панчево.

Извори:

А. Ристић, П. Сеферовић, Р. Максимовић, Д. Симеуновић, В. Кањух. Болести перикарда. У књизи: М. Остојић, Б. Белеслин, В. Кањух, уредници. Кардиологија. Београд, 2011.