1 2 3 4 5

Вести



САМОУБИСТВО (суицид)

Стопа самоубиства у Србији је висока и износи 15,0 на 100.000 становника што нас сврстава на 13. место у свету. Нарочито је забрињавајуће стање у Војводини, у којој је стопа самоубиства у 2015. години била 18,9 на 100.000 становника ( Европа – просек 13.8). То значи да скоро сваких 19 сати једна особа изврши самоубиство! Статистика такође, показује да највећи проценат самоубистава ( 70-80%) почине људи са тежим психичким поремећајима, особе у терминалним фазама болести и зависници- нарочито алкохоличари. Мушкарци три пута чешће извршавају самоубиство од жена. Особе мушког пола као начин реализације самоубиства бирају вешање и ватрено оружије дак се жене чешће одлучују за тровање лековима и скок са висине.Покушај самоубиства је чешћи код млађих жена али су у реализацији успешнији старији мушкарци. Број самоубистава у граду је два пута чешћи него у сеоским подручијима. Самоубиства су најчешћа у децембру месецу. Углавном се извршавају ноћу и у раним јутарњим сатима, веома ретко током дана.

Самоубиство се дефинише као аутодеструктивни (самоунуштавајући) чин усмерен ка одузимању властитог живота.

-ФАКТОРИ РИЗИКА-

1. ИНДИВИДУАЛНИ: предходни суицидални покушаји, психичке болести и поремећаји, ниско самопоуздање и самопоштовање, кризе индентитета, тешке и неизлечиве телесне болести...Особе које су живеле или живе у растуреној породици или које су у свом окружењу имале особу која је починила самоубиство...

2. СОЦИО-КУЛТУРАЛНИ: припадање одређеним, друштвено неприхватљивим категоријама, било да је реч о опредељењу (сексуалном, верском и националном) било да је реч о физичком изгледу, недостатку,понашању... У ову групу фактора убрајају се и нпр. лоше организована или недоступна здравствена заштита,социјална заштита...

3. СИТУАЦИЈСКИ: губитак посла или финансијски губитак, губитак социјалног статуса или прекид емоционалног односа ( раскид, развод, смрт блиске особе...),злостављање, стресни животни догађаји типа проблема у породици, школи,на радном месту...

4. ГЕНЕТСКИ (наследни): самоубиство се не може „ наследити“. Наслеђују се одређени „поремећаји“ у функционисању централног нервног система (дисрегулација неуроендокриног и неуротрансмитерског састава).Таква неправилност на ћелијском нивоу може дати видљиве последице нпр. у виду депресије и депресивног понашања. Самоубиство се јавља као последица наведеног психичког поремећаја.

Депресија је иначе највећи узрок смртности у психијатрији. Чак 15% пацијената са тешким облицима депресије изврши суицид.

Самоубиство је процес у коме се пролази кроз неколико фаза:

1. Суицидална жеља је први стадијум и обично се јавља уз мисли да је живот безвредан, да се циљеви не могу остварити, да се проблеми не могу решити... Особа својим размишљаем долази до закључка да је неуспешна, безвредна, безначајна, да је „на терету“ другима( најчешће члановима породице)...У овом стадијуму још не постоје конкретна размишљања о смрти као решењу проблема нити начину на који би се извршио суицид.

2. Суицидалне идеје карактеришу други стадијум. Као последица оваквог стања јавља се идеја да се проблеми „ реше“ а патње зауставе тако што би се живот окончао. У овом стадијуму, такође, не постоји конкретна намера и план.

3. Суицидална намера је трећи стадијум напредовања ка суициду и у њему већ постоји одлука да се поменуте идеје о „одузимању живота“ реализују. Кују се планови, доноси се стратегија и размишља се о конкретним начинима на који би се суицид могао покушати. На пример набавља се већа количина лекова, набавља се уже и покушава да се направи омча, обилазе се мостови и високе зграде са којих би могло да се скочи, конципирају се или исписују опроштајне поруке... Примећено је да ова фаза причињава посебну врсту задовољства. Јавља се узбуђење и осећај олакшања због извесног краја патњама. Замишљају се драге особе како оплакују беживотно тело и како са болом читају опроштајне поруке. У таквим фантазијама неке особе се осећају осветнички (кажњавају особе из своје околине).

4. Покушај суицида ( tentamen suicidii) представља стадијум у коме се приступа самом чину извршења самоубиства али у коме се не успева. На покушај самоубиства понекад се гледа као на својеврсно увежбавање чина самоубиства или као на покушај да се околини упути озбиљан вапај за помоћ. Док су неке особе сасвим решене да изврше суицид друге још увек имају унутрашњи конфликт, страх од смрти или последњу наду да ће се нешто променити.

-ЗНАЦИ УПОЗОРЕЊА-

1. директне или индиректне нјаве самоубиства ( члановима породице, блиским пријатељима, слањем смс-а, порукама на друштвеним мрежама...),

2. нагле промене расположења ( тужно расположење, осетљивост, нервоза, умор,безвољност, некад узнемиреност и хиперактивност...),

3. промене понашања ( занемаривање физичког изгледа, губитак интересовања за пријатеље, секс, хобије...),

4. промене у спавању ( несаница или претерано дуго спавање, кошмарни снови, рано буђење...),

5. промене у исхрани ( губитак апетита и телесне тежине),

6. упадљиво поклањање личних ствари,

7. сређивање личних послова, дугова, писање тестамента, поздрављање са пријатељима, местима...,

8. пад у школском успеху и изостајање из школе,

9. смањење радне ефикасности и изостајање са посла,

10. пролазак кроз кризу ( смрт блиске особе, губитак посла, погоршање здравља, раскид емотивне везе, злостављање, пресељење...

11. оптерећеност осећањем кривице, стида, самомржње

12. изолација и повлачење од других,

13. предходни покушаји самоубиства,

14. депресивни болесници ( почетак или крај депресивне епизоде),

15. конзумирање алкохола и дрога,

16. психотични поремећаји са халуцинацијама,

17. ризично понашање ( вожња под дејством алкохола),

18. учествовање у кривичној истрази, одлазак у затвор или излазак из њега.

-ПРЕВЕНЦИЈА-

Ефикасна превенција самоубиства подразумева широки, мултисекторски приступ кроз ангажовање различитих деуштвених структура и професија, као и невладиног сектора и волонтера.

Основу превенције чини едукација и то здравствених и социјалних радника, наставника, полицајаца, затворских чувара, новинара, верских и политичких лидера... Изузетно је важна едукација чланова породице у случајевима када неки њен члан припада некој од ризичних група.

У циљу превенције суицида, друштво мора, пре свега, да обезбеди адекватну и доступну здравствену заштиту. Затим, мора да има контролу над средствима којима се суицид може извршити ( продаја ватреног оружија, седатива, пестицида...) и мора организовати центре за интервенције у кризи ( СОС телефони, психолошка саветовалишта...). Последњих година акценат се ставља и на одговорно извештавање медија о самоубиству ( постоји читав низ правила како би медији требало, и како не би требало да извештавају о самоубиству).

Важну групу заштитних фактора чине и здрави животни стилови ( правилна исхрана, бављење физичком активношћу и хобијима, довољно сна, дружење са пријатељима...).

Аутор текста: Марија Турењанин, психолог, виша медицинска сестра

Извори:

Биро, M.( 1983).Самоубиство- психологија и психопатологија. Београд. Нолит.

www.centarsrce.org

www. psihoterapijsketeme.rs

www. stetoskopinfo.rs

www.pricajmootome.rs