1 2 3 4 5

Вести



Како се изборити са стресом?

Oткако је Ханс Сели, канадски студент медицине, 1963. почео интензивно да се бави проучавањем стреса, написани су многи радови на ту тему. Тај тајанствени мучитељ и убица је релативно демистификован. Почели смо да разликујемо стресор од самог доживљаја стреса. Стресор је биолошки, социјални, психолошки или било који други агенс који угрожава човека. Ханс Сели је позајмио термин „стрес“ из физике, мислећи при томе на притисак, напор и ефекте, дуготрајног деловања разних чинилаца на живе организме. Тешке, дуготрајне ситуације стреса не само што су напорне за доживљавање, већ могу да утичу на етиологије многих болести, закључио је да је стрес општа реакција, тј. скуп неспецифичних реакција организма на било који захтев за прилагођавање у измењеним условима спољашње средине. Сели је ову реакцију назвао „општи адаптациони синдром“, а основна функција јој је одржавање хомеостазе, која је неопходна за преживљавање.

Када организам почне да користи све своје адаптивне, односно одбрамбене механизме, реч је о стресу. Чиниоце који изазивају стрес, Сели је назвао стресорима. Јединствена и невидљива, биолошка, психолошка, социјална, етичка и естетска спиритуална целина човека, захтева холистички приступ. По њему је стрес нераздвојна компонента живота, уз пресудну разлику – да ли се ради о еустресу, који жива бића доживљавају као изазов и подстицај за емоционални и интелектуални развој, и представља кратки и благи поремећај хомеостазе, или је реч о дистресу који се доживљава као непријатан и штетан по здравље и представља слом адаптивних капацитета. Сели је закључио да се општи адаптациони синдром одвија преко осовине коју чине хипофиза и кора надбубрежне жлезде, што је праћено порастом нивоа кортикостероида у плазми. Касније је откривена и улога хипоталамуса у целом процесу. Сем поремећене хомеостазе споља, свака спољашња и унутрашња промена може представљати стрес и изазов интегритету идентитета. Хронични стресоари утичу на имуни систем. Откривамо да различити људи различито реагују на поједине стресове.
Сам стрес је универзални вегетативно-хормонални одговор организма на деловање различитих штетних фактора. На врло различите штетне факторе организам реагује истим телесним органима. Дошло се до закључка да не убија само стрес, већ структура личности испитаника која приписује одређени значај и интерпретира животне догажаје аутодеструктивно. Тако откривамо психолошке факторе у изучавању стреса. Такве личности подложне разбољевању као последици стреса, обично су круте, нефлексибилне, конвенционалне, помно прате реаговање околине, не испољавају емоције, а понекад ни жеље, у сталној су борби да постигну контролу над другима, нарочито су мањкави у испољавању било ког облика агресивног понашања. Нису склони маштању и сањарењу и, уопште, избегавају различите облике ирационалности.

У модерним теоријама о стресу појављују се три фактора:
У првом фактору водимо рачуна о изучавању самог стресора. На пример: на скали ДМС – ИВ –ТР* за одрасле, говоримо шест врста акутних и хроничних стресора:
а) ирелевантан стресор који не оставља последице;
б) благи стресор као што је, на пример, незадовољство послом, конфликти са комшијама
ц) средњи стресор као што је на пример: отказ, пензионисање, побачај, финансијски проблеми;
д) озбиљан стресор као што су развод, незапоследност и сиромаштво, рођење провг детета, банкротство, хапшење;
е) екстемни стресор: смрт супружника, озбиљна болест, силовање;
ф) катастрофе као што су: смрт детета, рат и страшна природна непогода.

Важно је нагласити да је и поред овог покушаја класификације, стресор релативан појам. Потребно је бити врло пажљив у интерпретацији стресора.
Други фактор представља био-психичка структура човека. Пјер Март, који се бави лечењем психосоматски обољења, сматра да код неких људи постоји специфична слабост механизама одбране. Механизме одбране дели на дише менталне (односе се на неуротске одбране); ниже менталне (односе се на психотичне одбране) и соматске одбране које представљају крах сваке ментализације, неизречиво психолошко очајање.
Трећи фактор односи се на социо-културне услове, а говори нам о мрежи подршке која се састоји од најуже породице, проширене породице и осталих секундарних формалних и неформалних организација, који утичу на човека који је почео да изражава психосоматске симптоме. Ако је човек који је почео да развоја било који психосоматски симптом у контексту у ком се мисли да је болест морална слабост, и у трансакционом смислу га терају да буде јак, а притом му шаљу забране да не мисли, не осећај и не задовољава своје потребе, а да не изражава своја осећања и да не буде важан и успешан, постоји велика вероватноћа да ће се психосоматски симптоми претварати у синдроме и психосоматску болест. Болест ће довести до социјалног дисфункционисавања.

ВЕЖБА
Да бисте се изборили са стресом, добро би било да се запитате шта вам је најгоре што вам се може догодити. Који је ваш најгори могући сценарио за ту ситуацију? Како га је могуће избећи и модификовати. Кад одговорите на то питање, видећете да можда није све тако црно као што сте ви замислили у првом удару. И то ће вам, можда, променити перспективу из које ћете и проблему лакше прићи. Ево неких препорука које вам могу помоћи у томе.
-Ако имате гомилу задатака пред собом урадите прво најгори.
-Тражити помоћ није слабост.
-Оставите времена за ствари у којима уживате.
-Избегавајте стресне ситуације.
-Направите неколико корака у страну и сагледајте зашто вам је проблем стресан.
-Изражавајте своја осећања, жеље и надања бар некоме.
-Будите свесни својих „негативних осећања“ и нађите начина да их каналишете.
-Наручите да са неким поделите своје бриге.
-Научите да се релаксирате.
-Научите да дишете правилно.

Извор:
Тијана Мандић, „Комуникологија психологија комуникације“ Београд 2003.

Текст, на основу извора, уредила Нада Остојин
Главна сестра Неуролошког одељења, Општа болница Панчево.