1 2 3 4 5

Вести



СРЧАНА ИНСУФИЦИЈЕНЦИЈА

Срчана инсуфицијенција је клинички синдром који настаје због поремeћаја структуре и функције срца, због чега миокард не може да задовољи потребе организма за кисеоником. Смањење контрактилне функције срца доводи до активације компензаторних кардијалних и екстракардијалних механизама и низа хемодинамских, бубрежних, неурогених и хормоналних поремећаја. Срчана инсуфицијенција се дели у две велике групе, срчану инсуфицијенцију са смањеном и очуваном ејекционом фракцијом леве коморе.

Срчана слабост је први пут описана код Египћана још у трећем веку пре нове ере. Они су веровали да се у артеријама налази ваздух а да крв протиче кроз вене. До 16. века пре нове ере је важило Галилеово гледиште, у коме је срце орган који само производи топлоту у телу. Тек је Вилијам Харви 1628. године први пут описао систем циркулације који и данас постоји.
Сматра се да око 2% светске популације болује од срчане инсуфицијенције, од чега је 0,1% у узнапредовалој фази а трансплантацију срца чека 0,001% становништва. У Србији преваленца износи 2,3% а инциденција 3,1%/1000 годишње.

Различитит поремећаји у структури, механичкој функцији и електричној активности срца могу да доведу до срчане инсуфицијенције. Фактори који доводе до испољавања или погоршања миокардне дисфункције могу бити исхемијски, метаболички, имунолошки, инфламаторни, инфективни, ендокринолошки и неопластични. Најчешћи узрок срчане инсуфицијенције је исхемично обољење срца. Прележан трансмурални инфаркт миокарда је најчешћи и најозбиљнији узрок срчане слабости. Прогноза је утолико гора уколико је захваћен већи део миокарда. Ангина пекторис дужег трајања такође може да изазове поремећај функције леве коморе. Артеријска хипертензија је чест узрок срчане инсуфицијенције, чешћа је код жена наго код мушкараца. Удруженост неколико фактора ризика као што су артеријска хипертензија, поремећај метаболизма глукозе, хиперлипопротеинемија, гојазност, пушење и физичка неактивност довод до раног атероскелотичног обољења коронарноих артерија. Стално накнадно опретећење миокарда хипертензијом доводи до његове хипертрофије, дилатације а касније и инсуфицијенције. Идиопатска дилатациона кардиомиопатија је чест узрок ове болести као и инфламаторне болести срчаног мишића. Стечене и урођене срчане мане, болесници са дијабетесом чешће обољевају од срчане инсуфицијенције.

Постављање дијагнозе срчане инсуфицијенције захтева присуство симптома и знакова ове болести као и објективне доказе постојања стуктурног и функционалног оштећења миокарда. У раним стадијумима болести типични симптоми су: недостатак ваздуха, ортопнеа, пароксизмална ноћна диспнеа, смањена толеранција напора, замор, слабост, малаксалост, отоци зглобова.
Специфични знаци срчане инсуфицијенције су набрекле вена врата, трећи срчани тон, хепатојугуларни рефлукс, шум на срцу, иктерус померен латерално.
Мање типични симптоми су: ноћни кашаљ, лупање и прескакање срца, свирање у грудима, пораст телесне тежине( више од 2 кг недељно), губитак у телесниј тежини, губитак апетита, конфузија, депресија, синкопа.
У физикалном налазу мање специфични знаци могу бити: убрзан срчани рад, неправилан пулс, периферни едеми, пукоти на плућима, ослабљен дисајни шум, тахипнеа, хепатомегалија, асцитес, кахексија. Утврђивање узрока, преципитирајућих фактора и придружених обољења су веома значајни јер одређују клиничку слику и ток болести. Процена симптома и знакова болести је веома важна у праћењу одговора на терапију.

Дијагноза срчане инсуфицијенције се поставља на основу електрокардиограма, телерадиографије срца и плућа, лабараторијских анализа, ехокардиограма и теста оптерећења. У неким случајевима су и катетеризација срца, селективна коронарографија и магнетна резонанција неопходне.

Лечење болесника са срчаном инсуфицијенцијом има за циљ смањење симптома и занкова болести, броја хоспитализација и морталитета. Лечење срчане слабости је доживотно и захтева промену животних навика. Потребно је смањење уноса соли, масноћа и алкохола уз чешће и мање оброке и редукцију телесне тежине. Било који облик физичке активности је неопходан. Пушење треба избегавати. Препоручује се компресивне чарапе у циљу спречавања дубоке венске тробозе, као и редовна вакцинација ради спречавања респираторних инфекција. Основни лекови који се који се препоручују код ових болесника су неурохуморални антагонисти. Они се често комбинују са диуретицима, који смањују симптоме и знаке конгестије. Аортна стеноза, регургитација и митрална регургитација код боленика са срчаном инсуфицијенцијом могу бити индикација за оперативно лечење. Коронарна реваскуларизација је индикована код боленика са срчаном инсуфицијенцијом и ангинозним тегобама али и код боленика који имају вијабилни миокард и узнапредовале стенозе на коронарним артеријама. Трансплантација срца значајно побољшава преживљавање и квалитет живота али има и бројна ограничења. Уређаји за циркулаторну потпору леве срчане коморе су алтернатива код боленика са најтежим облицима срчане инсуфицијенције.

Текст на основу извора уредила др Снежана Милосављевић, Општа болница Панчево

Извори:
1.Интерна медицина , Божидар Врховац и сурадници
2.Интерна медицина, Универзитет у Београду, Медицински факултет у Београду, Катедра интерне медицине.