СОЦИЈАЛНА ФОБИЈА

Социјалне фобије су поремећаји који се карактеришу ирационалним страхом од људи и социјалних ситуација. Заправо, особе с овим поремећајем се плаше свих ситуација у којима их други могу гледати и увредити. Ради се о страху од наступа при чему су симптоми много јаче изражени него кад је реч о нормалној треми или нервози пред наступ на јавној сцени. Социјалне фобије обично се јављају након пубертета, а врхунац досежу иза 30. године живота. Већина социјалних фобија евидентна је у доби између 20. и 35. године тако да може упропастити најбоље године живота.

Узрок настанка
Према бихевиоралним хипотезама фобијски симптоми су последица кондиционирања и абнормалне когниције која се карактерише као „страх од негативне евалуације" и „предрасуда да ће други људи бити према њима претерано критични".
Психодинамска истраживања упућују на улогу одбацујућих родитеља, пре свега мајки, било да су деца била запостављена или презаштићена.
Биолошке теорије објашњавају настанак социјалних фобија поремећајем у функцији неуротрансмитерских рецептора у мозгу и неуроендокринолошким одступањима.

Клиничка слика
Социјалне фобије нису само страх од уобичајених ситуација попут јавних наступа, испита или сусрета с ауторитетима (ситуације у којима се и сви људи барем мрвицу нелагодно осећају јер су изложени посматрању и оцењивању других). То могу бити и необјашњиви страх од црвењења у јавности, страх да ћете се осрамотити, угушити или пљунути у храну док једете пред другима, од тога да вас други на послу посматрају, од употребе јавних WC-a, од писања или потписивања докумената пред другима, од гомиле, уопштено, страх од свих ситуација у којима човек било директно, било посредно осећа да га неко други посматра, процењује, оцењује, испитује. Када су изложени ситуацијама страха оболели често испољавају соматске симптоме анксиозности као што су палпитације (лупање срца), дрхтање, напетост мускулатуре, мука у стомаку, сува уста, топли или хладни таласи по телу, главобоља, итд.

Социјалне фобије могу бити толико јаке да се људи не ужасавају само директног контакта с неким, него и телефонских контаката или у новије време контакта „chatom", „icq-om", СМС-ом. Укратко, фобичне могу бити све ситуације у којима онај ко шаље поруку осећа ту поруку као симбол за особе које га с друге стране комуникацијског канала процењују, без обзира што га не виде.

Фобија не мора значити директно да особа не долази на посао, интервјуе, не дружи се с људима и сл. То су драстични случајеви, а немали број људи пре испита повраћа, има пролив и нападе панике, али се на крају ипак покушавају натерати да обаве задатак од кога се ужасавају.

Понекад им то успева, понекад не, па ћете од многих чути да нису отишли на испит јер нису били спремни или ће измислити изговор који им омогућава одлагање састанка и сл. Други успевају обавити задатак таблетама за смирење, које увек имају, па их пију и усред састанака. Нажалост, само одлагање није добро решење, јер фобична особа живи с тим страхом и даље, знајући да је „ужасна" ситуација поново чека. Наиме, напад панике, односно ужасни страх заправо је реакција организма по принципу „бежи да се спасиш", па адреналин скаче. Како ситуација за бег објективно не постоји, адреналин се троши у телу изазивајући навалу крви у мозак, лупање срца, трнце, нагло знојење, таласе топло-хладно, нагли пролив или потребу за мокрењем и још гомилу других, изразито неугодних симптома, који се разликују од особе до особе. Симптоми напада панике знају бити толико јаки да особа заиста мисли да ће добити срчани или мождани удар.

У начелу, особе са социјалним фобијама веома су незадовољне собом и својом активношћу, ниског самопоштовања, имају изражен осећај несигурности. Социјална фобија је огромно оптерећење за оболелу особу. Такве особе најчешће остану социјално изоловане, слабије су едуковане, чешће су финансијски зависне или у финансијској оскудици, пате од додатних психијатријских поремећаја, често размисљају о суициду (самоубиству), а неретко га и изврше.

Лечење
Од психотерапијских метода најуспешније су когнитивно-бихевиоралне (промена понашања и постепено излагање фобичним ситуацијама), а по потреби се могу укључити и медикаменти. Лекови који су се показали генерално најефикаснији у терапији социјалне фобије јесу они који инхибишу ензим моноамино оксидазу у ЦНС-у: реверзибилни инхибитори моноамино оксидазе и иреверзибилни инхибитори моноамино оксидазе. Други лекови коришћени у третману социјалне фобије укључују бензодиазепине, бета блокаторе и селективне инхибиторе поновног преузимања серотонина.

У свакодневном животу треба примењивати технике медитације и/или релаксације, редовно вежбање, правилно се хранити. Уз помоћ психотерапеута треба у свакодневном животу активно мењати слику о самоме себи, навике и понашања на подручју самопоуздања, активно се залагати за себе, мењати погрешна, негативна и штетна уверења, подизати емоционалну интелигенцију и сл. У случају напада панике треба примењивати технике десензитизације (смањења осетљивости), како у машти (медитацији), тако и у стварном животу.

Извор: https://www.stetoskop.info/dusevne-bolesti-i-stanja-bolesti-zavisnosti-psihij/socijalna-fobija