1 2 3 4 5

Вести



СХИЗОФРЕНИЈА

Схизофренија представља један од најтежих психијатријских поремећаја. Термин „схизофренија“ први пут је предложио Еуген Блојлер 1911. године и та реч у преводу значи цепање ума (shizo – расцеп, phrenos – ум). Описи особа са болешћу који упућују да се ради о схизофренији постоје стотинама година, међутим први детаљнији описи појавили су се тек почетком деветнаестог века.

Осим што ова болест погађа саму особу и у великој мери омета њен приватни и професионални живот, такође погађа и породицу али и друштво у целини. Зато у лечењу схизофреније улогу има не само лекар него и породица и заједница којој припада оболели.

Схизофренија се јавља дискретно чешће код мушкараца и код њих почиње 3-4 године раније. Типичан почетак је крај друге деценије и трећа деценија живота. Код половине оболелих болест почиње пре 25. године живота. Међу популацијом старости од 15 до 44 године схизофренија је један од десет главних узрока инвалидитета.

Схизофренија је касна последица раних оштећења мозга. А узроци су многобројни и у многим случајевима у питању је збирно деловање различитих фактора. Тако да постоје генетички фактори , биохемијски фактори (дисфункција допаминергичког система), породични фактори, социјални утицаји.

Клиничка слика схизофреније је полиморфна те за постављање дијагнозе је неопходно дуже посматрање и пажљиво описивање оболеле особе да би се дошло до закључка да постоје симптоми који са сигурношћу упућују на ово обољење. Постоје три главне димензије псхиопаталогије схизофреније:

1. Позитивни синдром – Халуцинације и сумануте мисли. Озвученост мисли, слушне халуцинације дијалога, гласови који коментаришу поступке пацијената, одузимање мисли, наметање мисли, доживљај да други знају мисли пацијента, сумануто опажање , утисак да болесника прате, посматрају, да је под нечијом контролом итд. Добар одговор на терапију.

2. Дезорганизација – поремећај мишљења, говора, понашања и афекта. Говор је сиромашан, оскудног садржаја, нелогичан. Понашање – пацијенти заузимају необичне положаје и остају тако дужи временски период, понављање покрета, потпуна укоченост...

3. Негативни синдром – болесник говори све мање, садржај је празан, све ређе започиње разговор. Недостатак капацитета са осећај задовољства, непромељиви израз лица,избегавање контакта очима. Губитак воље, иницијативе, пасивност. Лош одговор на терапију.

Остали симптоми обухватају импулсивност, агресивност, суицидност и хомицидност. Око 10% оболелих покуша суицид и разик је мањи у поређењу са депресијом и болестима зависности.

Типична слика схизофренија је следећа. Пацијент у својим двадесетим , мушкарац вишег интелектуалног и социјалног статуса. Лагани почетак месецима и годинама , дискретне промене понашања, необичне идеје и интересовања. У акутној фази јављају се специфични симптоми халуцинације и суманутости. Болест прелази у резидуалну хроничну фазу када се симптоми из активне фазе повлаче , постоји пад професионалног капацитета, социјално повлачење, пад интересовања. За дијагнозу схизофреније неопходно је да акутна фаза тј. специфични симптоми трају најмање месец дана.

Лечење: Препорука за лечење прве епизоде схизофрене психозе је хоспитализација и то из више разлога од којих су : дијагностика, успостављање терапијског протокола, сигурност болесника услед суицидности, спровођење хигијенског режима и адекватне исхране, стварање поверења и сарадње са медицинским особљем. Основно лечење подразумева примену антипсихотика уз бензодијазепине уколико постоји висока агитираност. Болесници који су добро одреаговали на третман у акутној фази настављају са терапијом одржавања која се састоји такође од антипсихотика али у мањим дозама или у облику депо препарата. У лечењу схизофреније важну улогу има псхиедукација и психотерапија.

Текст уредио др Властислав Бобош

Литература:

Психијатрија – Мирослава Јашовић-Гашић, Душица Лечић и сарадници